slike pesnika

Момо Капор – ОДРИ, МОЈА ЉУБАВ



Одри Хепберн ме је први пут приметила тек негде у септембру 1954. у плишаној сали једног биоскопа који је мирисао на ментол бомбоне и носио звучно име „Империјал“. Ухвати ме паника када се само сетим колико смо времена до тада пропустили нас двоје. Одри и ја. Сећам се свега, баш као да се догодило јуче: управо сам био раскинуо са старом Авом (Гарднер) у филму „Босонога контеса“ због неког сасвим просечног тореадора са којег није скидала очи. Купио сам карту за филм „Празник у Риму“ и сео у други ред партера десно. Сећам се добро, баш те недеље добио сам нов џемпер са извезеним јеленима. Јелени су те године били у моди. Патио сам као убоги ђаво што ми је на груди могао да стане само јелен и по, јер сам био жгољавко, док су моји другови из разреда носили и по шест јелена капиталаца у трку. Одри Хепберн је, изгледа, најпре приметила мог снужденог јелена и по, а тек онда мене. Управо се љубила с оним надувеним Грегори Пеком, који је у том филму играо америчког новинара, кад се изненада загледа у партер десно. И Грегори је осетио да се догађа нешто чудно, па је покушао да је на брзину одвуче у Вилу Боргезе, али се мала Одри непрестано окретала тражећи ме по сали. Да је само сишао доле у партер, добио би такав ђон у трбух да би ме памтио док је жив! Али није сишао. Шта ми је друго преостало него да грицкам семенке и чекам сутрашњу представу? И поново се догоди иста ствар: и на матинеу у десет, и у два, четири, шест и осам... Стално ме је гледала.
Био је то прилично јадан и похабан биоскоп, у коме се осећао задах оближњег тоалета. Газило се до колена кроз љуштуре семенки. Али мала Одри ме је спасавала – нисам примећивао ни тај град, ни његове биоскопе, ни становнике, ништа. Идуће недеље опазише да између Одри и мене постаје озбиљно, па су скинули филм са програма. Тако вам је то у провинцији! Не дају ти да се истакнеш, издвојиш! Свлаче те у своје блато. Провинцијалци! Али знао сам добро да ће се Одри Хепберн кад-тад појавити.
И појавила се, и то где — у биоскопу „Дрина“, после осамнаест месеци чекања. Из новина сазнадох да се удала за неког типа који се звао Мел Ферер, мислим. Видео сам их у филму „Рат и мир“ (америчка верзија); без везе, одмах сам знао да га не воли, да је са њим само онако. И опет се понови иста ствар: чим ме је угледала — седео сам и овај пут у другом реду партера десно — одмах ми се осмехнула. Као да је хтела да ми каже да само мене воли, у њеном срнећем погледу било је нечег извињавајућег. Уосталом, и ја сам се забављао са једном малом из седмог бе, којој су се непрекидно знојиле руке док смо се држали за време филма. Коса јој је мирисала на сирће. Одведох је још исте вечери на представу од двадесет и тридесет и, морам да признам, ту сам направио велику будалаштину: љубоморна Одри није хтела ни да ме погледа!
Требало је да прођу четири и по године па да се ствар изглади и да се опет сретнемо у филму „Љубав поподне“, где смо могли да се гледамо до миле воље, јер је покојни Гари (Купер) био лафчина и није правио питање. Те зиме због мале Одри упропастих свој зимски капут. Седео сам у биоскопу „Балкан“ поред велике пећи „бубњаре“, која се ложила пилотином, и нисам ни приметио да ми се капут запалио. Онако без капута, разболех се од упале плућа и једва сам извукао живу главу, јер смо били у завади са околним народима па нам нико није продавао лекове. Добро је што Одри Хепберн никада није сазнала ништа о томе. Имала је, јадница, и својих брига. Читао сам да је најзад оставила оног ћелавка Мел Ферера и да се удала за неког другог типа, исто тако несимпатичног. Патили смо обоје.
Последњи пут видех је како једе пон-чипс у „Доручку код Тифанија“ Помислих да је ипак добро што нисмо отишли предалеко са нашом везом. Ја сам био у најбољим годинама, а она је већ лагано венула. Погледи нам се сусретоше изнад оних битанги у првом реду партера (непрестано су се гађали куглицама од хартије, стока једна!) и њене очи напунише се сузама. Обоје смо осећали да нам је то последњи сусрет. Седео сам у сали још дуго после слова TNE END, све док ме  разводница није избацила напоље.
Одри, можеш ли да ми опростиш, Одри, све моје касније везе? Љубав са платинастом Мерилин Монро, и са брбљивом Брижит Бардо, па после ње са Антонелом Луалди, начитаном Моником Вити и шашавом Џули Кристи? И увек су покрај њих, као по неком правилу, били неки задовољни и ухрањени дрипци у твиду, са брзим колима, златним сатовима на длакавим рукама: говорили су вешто стране језике, баш као шеф рецепције у хотелу „Европа“; бацали су тек запаљене цигарете док смо ми мољакали један другога: „Остави да пушим!“ И сви они растурали су се од љубоморе, Одри, заклањали вас, глумице, раменима и мантилима, покретним крововима аутомобила, свим и свачим, од нас гладних и жедних великог света и девојака чија коса не мирише на сирће.
И могу вам рећи да нема страшније и очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим супарницама са филма.
Јер, то је битка без икаквих изгледа на победу.



Можда вас и ово занима

Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта