Прокoцкаћу душу.
Тутње слутње, добошаре...
Једно вече касно,
Стрешћеш попадало иње
С капута што мирише на вечног путника.
Касно једне вечери
Топли дах с усана прозбориће ми име.
Стари порцелан у дрхтавој руци
Одзвониће све страхове,
Све чежње већ с лишћем свеле.
Утихнуле су године збуњене
За једном вечери звезданом, искапале.
Застану погледи у сусрету,
Отворе се зенице целе и
Уплове нежно грлећи се боје,
У један вир утону обоје.
До дна се душа и онда стигло,
Признања није било.
Завеса трепавица је пала,
Магија је остала иза
Већ познатог мизансцена.
Занемели смо као острво
Што се преполовило нечујно
Стрепим да ћу
У потрази за тобом
Прокоцкати душу.
Доћи ћеш касне вечери
Похабаних ципела
Дахом врелим прошаптаћеш
Чувано под кључем драгоцено име
И питање – Куд нам се живот деде?
Плашећи га се, чували смо за крај –
Да једним пољупцем догоре
Сви трептаји измучени.
Високи јабланови шапућу са сенкама.
Силуете се преплићу и расту
Извите до месечеве свите.
Једне вечери чекане, вечите.
