slike pesnika

Татјана Веснић – ТЕБИ

tatjana vesnic trbi
Упалила сам свећу, и у Тебе гледам.
Борим се да успем, све да Теби предам.
Кад пред Тобом станем, више речи нема,
неко покајање почне да се спрема.

Одакле мени право, да ја Ти име спомињем,
него знаш добро, и саму себе опомињем,
волела бих много, да смо сви са Тобом,
и да свакој лажи, ми кажемо збогом.

Ти Пресвети Боже, премудрости наша,
из љубави рекао си, одлука је ваша.
Сваки дах са Тобом, мисао је боља,
ко сам да се мешам, кад слободна је воља.

Ал’ милост је Твоја једино што живи,
и којој се цела васиона диви,
не извлачи је из мене победниче Ада,
јер тад и мој живот у том бездану страда.

Не смем да Ти пишем, толико је тога,
велика су страдања и народа мога,
молитвом се клањамо сваком Твоме Свецу,
услиши Свети њихове, и помилуј нам децу.

Знам, слушали нисмо и сами смо криви,
без милости Твоје, не бисмо ни били живи,
ал’ нек деца наша Твоје добро желе,
и не помисле никад, да међ собом се деле.

Дај нам мили Боже, твога опроштаја,
молитвама нашег Светог Николаја,
одагнај нам Боже те мисли што нас даве,
јер сви смо ми чеда Светитеља Саве.

slike pesnika

Татјана Веснић – БОЖИЈА МАЈКО

tatjana vesnic bozija majko
Божија мајко, Пресвета Дјево,
Да Теби пишем песму, превише је смело.

Нема тога стила, ни те игре речи,
да красоту Твоју, стихом овековечи.

Ја ћу само кратко, јер друкчије не могу,
од срца кажем хвала, што за нас се молиш Богу.

Шта Теби да кажем премила и красна,
тишином си својом сјајем била гласна.

Помислим понекад, и срце ми задрхти,
па зар смо могли тако да будемо крути.

Не смем ни да мислим, о злу људскога рода,
кад издадоше Сина, живога Господа.

Него нећу о томе, Ви то знате боље,
слабост је наша, баш широко поље.

Премила и снажна, Ти се за нас молиш,
стидим се пред тобом, а Ти нас опет волиш.

Па како да Ти вратим, голубице златна,
а Ти ми само кажеш, љуби свога брата.

Својом светлим ликом, Ти огњишта красиш,
и милошћу својом, хоћеш да нас спасиш.

До снаге Твоје чисте, мој ум не допире,
али знам да пред Тобом, свако зло се опире.

Од погледа Твога, речи ми занеме,
и више не знам тачно шта то значи време.

Хвала мила мајко, у славу Твога Сина,
Очи су нам слабе за сјај Ваших висина...

slike pesnika

Татјана Веснић – ДЕЦА

tatjana vesnic deca
О како су златна, о како су мила,
само они имају невидљива крила.

Пуно чистог осмеха и комадић неба,
и загрљај топли, е баш то њима треба.

Од спокоја свога ко лептирић лете,
нико никад не спава како спава дете.

Жалимо се стално па се онда мучимо,
од њиховог знања ми треба да учимо.

Из доброте њихове свака срећа зрачи,
осећаја најлепших они су берачи.

Не маре они за те лажне ствари,
не дају да ишта истину им квари.

Кад направе грешку у овој дивљини,
тако мудро кажу, молим те извини.

Поверење њихово сваким добром стекни,
па кад видиш дете, пред дететом клекни!

slike pesnika

Татјана Веснић – НАЦИЈА

tatjana vesnic nacija
Између гора и високих планина,
живи мали народ пун људских врлина,
кроз векове броји он подвиге многе,
никуд не би стигли, без те братске слоге.

Застани на часак, па се добро сети,
плашили се нису за слободу мрети,
због нас они сијаше као сунце јарко,
херојством земљу красише ко Краљевић Марко.

Косовски јунаци поставише рез,
водио њих је један Свети Кнез,
није моја земља ваш прљави пазар,
не дирај ми светиње рече Свети Лазар.

Кад напаст нас опколи, одговорисмо још тврђе,
јер други су хтели да нам буде грђе,
праг ми нећеш прећи тврд сам ја ко гвожђе,
даље од мог брата, стаде Црни Ђорђе.

Не дајем ја образ за ваш рачун бланко,
од најјачих учио је тај Вукотић Јанко,
хоће и још један на Церу да их шчепа,
па без страха похита Степановић Степа.

Прерушена смело као нека шпијунка,
са браћом је војевала и велика Милунка,
не дирај на села, писао је Глишић,
а све живо појури тај Живојин Мишић.

Од хероја наших и земља се тресла,
а у исто време, стварао је Тесла,
поноситих Срба из те земље мале,
ником јасно ништа, мисле то су шале.

Било је још нових, различитих кошмара,
слава и част, јунацима са Кошара!
Летели нам ноћу, гађали на блеф,
а са праћком срушисмо 117-еф.

Шта да кажем даље, од туге се и смејем,
неким лепим стихом, строфу бих да грејем,
па размишљам кога сада људи воле,
за српску славу бори се наш Ђоковић Ноле.

Можда им и даље, ипак није јасно,
а њему није проблем да свима каже гласно,
радите шта хоћете, нећу да се предам,
у срце ове нације ја срећним оком гледам!

slike pesnika

Татјана Веснић – СУЈЕТА

tatjana vesnic sujeta
Сујета људска, јао што је гадна,
као да је сваке туђе ствари гладна.
Тако је слаба, у њој не сија ништа,
Свак’ ко је има, ту су му утопишта.

Него, тако је и глупа, ничему не служи,
она се само са слабостима дружи.
А некако желим да поручим свима,
сваки жив човек, свој дар има!

Нико није браћо, даљи од пода,
свако својим путем како уме хода,
на растојању истом сви смо ми од земље,
срце нек је наше Божији атеље.

Пробај стићи Њега, е ту краја нема,
тек кад корак пођеш, безброј је дилема,
ка светлости ходајмо а не да се брукамо,
и по прашини овој, међ собом се тркамо.

Кад размислим боље, мало ме и стид,
каткад и ја насучем се, на слабости хрид.
Не гутајмо замку тих мрачних дубина,
држимо се моћних светлосних висина!

slike pesnika

Татјана Веснић – ХРАБРОСТ

tatjana vesnic hrabrpst
Она из мира, истину бира,
и неће да игра како други јој свира.

Тако је кротка, не прави буку,
ал’ не даје никада да на другог дижу руку.

Врло је смела када злобни плану,
и не скреће главу на другу страну.

Увек је спремна кад неко је на мети,
ал’ није јој циљ да икоме се свети.

Она једино пред добротом клечи,
па осећа дужност да неправду спречи.

Хитра је увек кад очи јој мажу,
и брига је баш, шта други ће да кажу.

Особина људска она је снажна,
од ње дрхти свака глупост лажна.

Красила је она све наше хероје,
па уплаши и непријатеља домовине моје.

И сад је има, но треба нам још више,
због ње се истина слободније дише.

Права је само, кад пуна је милине,
и често је представник све људске врлине.

И онда када хоће да завлада пакост,
пут јој спречава та прејака храброст!

slike pesnika

Татјана Веснић – ЛУКАВСТВО

tatjana vesnic lukavstvo
Има једна неман гадна, 
што интелигентно уме да се множи,
у народу од давнина они су познати,
зову се вукови у јагњећој кожи!

Њима су увек намере добре,
па тако скривају перфидне злобе,
него време и за њих ради своје,
па почну да плаше ко праве сподобе.

Користе смело тај умни апарат,
пекли су дуго свој прљави занат,
надам се да ће и они к свести да дођу,
па за нечим добрим да бар мало пођу.

Преварили јесу, и то много пута,
јер и наша памет уме да залута,
њима на савест, нисам тада знао,
коме они служе, а то је анђео пао.

Увек је чудно, делују добри,
ал’ несвесно у мени неки чудан осећај ходи,
нек за наук нам буде да пазимо јасно,
и кад погрешиш некад, не значи да је касно.

Нешто ми каже, другу песму смисли,
јер ружне ми теме, прљају мисли,
и свеци нас уче не буди груб,
но мудар ко змија, безазлен ко голуб!

Даље ћу тихо, дигнуте главе,
тешко ће ме плашити те њихове страве,
време и за њих врло јасно каже,
све су то биле лажне амбалаже.

slike pesnika

Татјана Веснић – ПРЕЦИ

tatjana vesnic preci
Мој славни предак, диктира у перо,
сине љубљени, кроз живот иди смело,
никада не мари за лажно одело,
и добро запамти шта је Божије дело.

Мој славни предак, пред непријатеља стаде.
Даље нећеш моћи, овде су блокаде.
Знам ја ваше џихаде и Аде,
чуј, па мени живот, живи Бог даде!

Мој славни предак, знао је да прашта,
душа је његова кроз зло прошла свашта,
но не знају они да повредит не могу,
никога сем себе, па нек вежбају јогу.

Мој славни предак, истину је знао,
јер је силу славну, срцем упознао.
Говоре њему да истине су двије,
па не може то тако, онда једна није!

Мој славни предак, збунити се није дао,
пред иконом Свеца уплакан се огледао,
пред Господом живим, из срца се кајао,
и са лажју света није се спајао.

Пролазили тако, векови бројни,
малена земља, напади гнојни,
сатирали прво огњишта и тело,
ал’ душа наших предака, држала се смело.

Дошла су сада друга времена, 
Завет свима нама, нека је опомена!
Јер сада је борба мислено јака,
и оно што нам нуде, да не буде квака!

Будимо јаки јер мржња је слабост,
али не прихватај друже ничију баналност,
истину запамти и не дај да те збуне,
јер ће ветар разум, ко сухо лишће да ти дуне.

Наш славни предак, знао је да воли,
и да се по својим њивама соколи,
у погледу његовом, ко да вечност сија,
знао добро он је, шта то души прија!

Запамтимо браћо, ко су преци наши,
историја говори да л’ их ико плаши,
јер има сила нека у овоме роду,
и само слогом дишимо истинску слободу!

slike pesnika

Татјана Веснић – СРЕЋА

tatjana vesnic sreca
Пријатељи моји, је л’ знамо шта је срећа?
Нешто ми се чини да туга је све већа.

Па не може срећа, ни да се зна ни обећа,
срећа се само чистим срцем осећа.

Срећа је чиста, не живи на силу, 
но многи је траже баш у ништавилу.

Не може она у ништавилу да живи,
Зато што се само људској чистоти диви.

Причамо о срећи, да се разумемо,
а не да неке глупе приче доказујемо.

Причама краја нема, није то сад тема,
јер љубав и срећа, нису теорема.

Љубав и срећа, нису ни каква слика,
премда је Инстаграм, слика грмолика.

Љубав и срећа, не могу да се купе,
иако нас маме те богате групе.

Добро, то смо чули и сви то као знамо,
или можда ипак и даље сумњамо?

Ако сумњамо онда ајде ти се сети,
када ти душа као птица лети?

Да није можда лажно материјално дело,
хајде мили искрено, стави прст на чело!

Причамо о срећи која дуго траје,
и која ти праву, дугу снагу даје!

Када није битно ни пиће ни храна,
само да не буде оних старих рана.

Пусти људе друге, не дај да те збуне,
осећај у теби, е то су златне струне.

Када сија око и све ти је лако,
када дрхтај срца, осећа се јако.

Мислиш да је касно, наравно да није!
Уз истину праву, свако срећу пије.

Смело реци хоћу, почни лаж да рушиш,
кад истину љубиш, тад срећу не губиш!

slike pesnika

Татјана Веснић – СНАГА

tatjana vesnic snaga
Шта је снага а шта слабост,
је л’ имамо дилему?
Немој да те лажни збуне,
да не би и ти лако, био у проблему.

Истина је много јака,
а друга је прича млака,
може проћи инстант таква,
само на брзака, разуме се кварњака.

Но гле време ради своје,
док чува своје снажне хероје,
а кад лукави на врата куцне,
можда ће и палима, у глави да кврцне.

Устај друже не чекај, немој да се плашиш,
јер живот у времену, већ дебело машиш,
а време ко време, ево и сад тече,
зар не видиш да душу злотвори ти гњече.

Хоћеш снагу? Реци гласно,
и све ће ти бити јасно.
Неко те је товарио, и лажима преварио,
ал’ не мари нека њега, јер и он је слабић био!

Снажно стоји храбра срца,
и кад злотвор, у срце ти пуца,
слаб се крије иза лажи,
јер снаге нема да своје оснажи.

Доброта људска највећа је сила,
иако делује да је само мила,
ај пробај соколе, ти то да издржиш,
да видиш кол’ко лакше је, другога да ружиш.

Па све те ружне намере туђе,
и од највеће гадости су грђе,
сваки потез да другог заболи,
само ће овог првог да разболи!

Шта је снага а шта слабост,
да ли ипак знамо,
хоћемо ли сада јасно, у очи да се гледамо?

slike pesnika

Татјана Веснић – ИСТИНА

tatjana vesnic istina
Једна кратка реч у којој цела твар стоји,
хитра као зрак, сваком живот кроји,
једноставна, лака, двосмислена није,
из извора живота своје знање пије.

Тражимо је стално, па зборимо речи,
у глави нам често, разна глупост јечи.
Мислимо да знамо ко је од чега пречи,
а никако да одемо тамо где се лечи.

Погледајмо децу како силно стоје,
безгрешни и чисти свако добро броје,
истину знају пред очима им блиста,
не треба им умовање да следују Христа.

Ал’ ми одрасли често правимо проблеме,
олошасмо кроз живот па покрећемо теме,
а кад би се преслишали кроз заповести десет,
шта је истина а шта лаж, не би било дилеме.

На бојишту стојимо, истине и лажи,
размислите ко вам је, Господ ил’ ђаво дражи,
преслишајте се сами, маните папире,
заповести 10, не дај да ум од истине се опире.

Све што овде пишем, не пишем да судим,
и ја се браћо из греха у истини будим,
само кажем гласно, истина је јасна,
нема их две, једна је и прекрасна!

Ал’ ајмо сада овде, на дневну реалност,
говоре ми свашта, форсирају дуалност,
а кад на истину станеш, и мало се смириш,
са сервираном лажју, нећеш да се мириш!

Лажи истина не смета, она и хоће да су исте,
слободу лажну форсира, да провуче анархисте!
Провоцира и нас да се залетим да их сломим,
али нема ми друге него да за њих се Богу молим.

Допустио је Господ да се студира право,
да колико толико, бар живимо здраво,
него све те науке правде само време море,
ништа не би потребно било, да смо слушали Њега горе!

И сад о истинама у множини причаш, 
вртиш игре речи,
умараш ме човече, 
глава ми од глупости звечи!

Преслишај се сам, 
потруди па се покај мало,
да би нам заједно у срећи, 
ново сунце засјало!

Ја те чекам са ове стране, у мирисном цвећу,
колико себи, толико и теби желим срећу.
Помози и ти мени, док за све има наде,
велика је милост, коју нам свима Господ даде.

slike pesnika

Татјана Веснић – РЕЧИ

tatjana vesnic reci
Шта те речи кажу, и не мора да значи,
срце моје зна, Ко је од смрти јачи.

Шта те речи зборе, искомбиновано слово,
па нас тера често да тражимо ново.

Ново куда иде, није шала мала,
па се лако деси да испаднем будала.

Слушам људе неке, мозак би нам плели,
уствари су само, своју славу хтели.

Зато пази срећо, куд те мисли оду,
место им је тамо, на прашњавом поду.

Заводе нас они, јако, строго, битно,
а храброст им танка ко семено сито.

Ставили гримасе, и те ’соушл скилсe’,
а врло су често баш велике стипсе.

Хоће да нас уче, да нас сасвим збуне,
да душа ми моја кô цвет горски труне.

Нису они криви, нису могли снажно,
да стану уз радост и кажу то је важно!

Да истину бодре, поштење и слогу
па да виде сами како сијат могу.

И ја збуњен ходам, у главу речи ушле,
а тело тужно стоји, кô поток после суше.

Рекли су ми једно, а ја се добро сећам,
како сам ко дете, осећô се вечан.

Шта су игре речи, нисам тада знао,
само сам срећан сјај од звезда крао.

Шта се збило данас, па ја имам школе!
А мисли ме страха у сред ноћи море.

Неке мисли чудне, миришу на сплетке,
па ми нема друге, него назад на почетке.

Прочитô сам књиге и видео света,
ал’ искра у оку, никако да цвета.

Шта су речи светске, чему оне служе,
мозак ко да тове, душу ко да руже.

Све води донекле, и судари се само,
радост срца желим, ко пролеће рано.

Једноставност ума, мир и скромне жеље,
да одагнам мисли, мучне гонитеље.

Куд да пођем сада, шта је оно право,
осећам да има, и гле! Мисли су ђаво.

Па зар тако мучно, истину да сазнам,
учио сам школе, а ум ми био празан.

Обмана од речи да не гледам право,
па зар слеп да будем Светитељу Саво!

Хајде на почетак, мили Божији робе,
да сија искра среће, у срцу дах слободе.

Хоћу, кажем хитро, мислим ја сам битан,
а пред силом добра видех да сам ситан.

Но Милост је већа од сваког мог греха,
дуго ходах гордо, по ивици стреха.

Почиње да боли, да кида да се ломи,
лакше би ми било, да сам сам у коми.

Овај жетву хоће, шапуће мисли смело,
само да не скројим, ново светлости одело.

Страшне речи снажне, аргументи силни,
враћање у прошлост, кô ласкавци милни.

Напада са страна, кроз људе, кроз твари,
борба страшна то је, помоз’те преци славни.

Ко се око мене мота, шта се са мном збива,
опет речи тражим, очај у души бива.

Хоћеш речи срећо, речи живе, чисте, силне,
да ти душу у трену, у небеса вине?

Милости прекрасна, је л’ време за право,
да и ја грешан почнем да размишљам здраво.

Да зеница ока, капљу росну види,
да се искра у срцу моје обмане не стиди.

Ходи где су тајне, јер истина је тешка,
добићеш је по мало јер свуда вреба грешка.

Слушај Оце шта ти кажу, почни да се трудиш,
кад се праве речи сместе, почећеш да се будиш.

И ево Николаја, Оца нашег Светог,
бритког пера арија, вечно Богу заклетог.

Завршио он је, те многе школе стране,
ал’ му Господ милост даде да склапа речи одабране.

Дођоше тад к мени те праве речи чисте,
сјајне као сунце, ко најлепше излетиште.

Нема новог браћо за спасење души,
све је Господ рекô да мрак света сруши.

Е тада слова наша, у ред прави стану,
па причају речи које из срцу плану.

Да завршим причу, математика је јасна,
ко се труди добрим, ко воли и прашта,
речи тада слатке су, као дечија машта!

slike pesnika

Татјана Веснић

Татјана Веснић рођена је 24. септембра 1988. године у Београду. Мајка је десетогодишњег дечака. Бивши професионални спортиста, по струци дипломирани журналиста, док је своју професионалну каријеру започела као новинар још за време студија 2008. године, потом радила као продуцент, да би након неколико година ушла директно у привреду и развијала маркетинг у свим доменима пословања за реномиране, успешне компаније.

Своју инспирацију у писању проналази у стварном и реалном животу, најпре искуственом. 

tatjana vesnic penikinja

Изузетно се труди да задржи језичку једноставност и да своје мисли којима је претходило искуство, преточи у риме. Садржај песама се може сматрати и неком личном исповешћу, изузетно есенцијалних и згуснутих порука. Своје књижевне узоре проналази пре свега у светоотачкој литератури, док од класичних „земаљских“ писаца вреднује старе, и како каже непревазиђене класике, углавном руске и балканске.

Велики је поборник Српске Православне Цркве, и изричито сматра да се поред благодети и силе Духа Светога, једино тамо крије исконска мудрост и познање истине. Колико труда и послушности, толико и мудрости.

Према стилу њених песама, можемо видети да је веома критична према интелектуалцима који своја знања темеље искључиво по својој земаљској умној мери и тиме превише смело постављају одређене стандарде и по себе и по друге, такође и различитим „new age guru“ интернет доктринама, као и новим „модерним“ поставкама слободе и истине. У складу са овим, можемо цитирати и једну од њених реченица из песама: „Говоре мени да истине су двије, па не може то тако, онда једна није“.

Татјана је своју прву збирку поема „Речи“ издала у септембру 2023. године, написана је како каже за 20 дана, али је у њој тињала веома дуго док није изашла на папир, а песме су излазиле једна за другом, великом брзином, ноћима.

Друга збирка песама је на путу и биће усмерена највише ка политичко-историјским темама.

Иако опис о Татјани и њеном раду делује мало више „традиционалан“ , још је занимљивије истаћи да се цео живот бавила екстремним спортовима, прецизније пењањем уз стене. Била је државни јуниорски првак. Своју рану младост провела је као већина Београђанки, дружећи се, излазећи, бавећи се модом и пратити све што је актуелно, и што треба и што не треба, па тим пре, редови њених песама управо могу бити добра порука за неке нове генерације и ова нова времена.

slike pesnika

Десанка Максимовић – ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ

desanka maksimovic poslednje reci
Да ли ћу понети собом и своју бољку
и шарени сноп земаљске радости које?
У коју ће Бог звездану далеку шкољку
ставити сутра повраћено срце моје?

У какву скрињу свету Он ће сахранити
душу кад земаљско престане живљење,
каквим блаженством светим ће је хранити?
Где ће се здети моје вечерње дивљење

месецу, кад блед се дигне над нашим странама
и пронесе спомен на сунце низ небо сиње;
где радост моја, кад се по гранама
час проспе цвеће, час спусти ледено иње?

Где ће се здети моје жудње и ноћи бурне?
Да ли ће љубав прва бити и тамо жива?
Да ли ће Бог бар у облаке створити тмурне
слтње моје с вечери и јутра сива?

Могу ли, као сребрне јутра магле
што купају брда, луг и траве струке,
нестати у неповрат часи кад су се нагле
самилосно над киме моје очи и моје руке?

Где ћу отићи кад ме равнодушну спусте
у просторе саткане од ћутања и тајни?
Има ли чега иза модре небесне пусте
осим сунаца безбројних и звезда сјајни`?

Хоће ли, од мутног страха сујеверног
и бола, жалост полити рођаке и знанце;
хоће ли бити срца тако верног
да сваки дан ме се сети узаманце

кад одем? Ил` проћи ће спомен на мој смех и сузе
већ када треће лето на праг јесени крочи;
и заборавићеш како руку моју с болом узе
док сенке смрти беху ми падале на очи!

slike pesnika

Анђелко Заблаћански – САМОСВОЈНОСТ

andjelko zablacanski samosvojnost pesniku
Песнику 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна:
Сред голетног поља изниклог одавно.
Уз обалу реке два везана чуна
И безумље свуда страшно и огавно.

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Усном која дрхти речју нереченом –
На глави фукаре блиста царска круна
Видљива и оку са најсивљом мреном.

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Пауновим пером – мастилом плаветним,
Напуштен од света пун животних буна
Са душом детета и погледом сетним.

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Недогледу јасан – времену будућем.
Кад обичност мине тад загуди струна,
Све ничице падне пред стиха умећем.

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
slike pesnika

Ђура Јакшић – СИРОЧЕ

djura jaksic siroce
Зелен-лисје гору кити,
Мирис-цвеће поље шара,
А у лугу сироташце
Тиху гору разговара:

„И ти имаш мајке своје,
Горо чарна, горо мила!
Па те твоја добра мајка
Данас лепо опремила.
Кадивели-доламицу
Обукла ти од милине,
Ишарала меке груди:
Равна поља и долине.

Па када је у самоћи
Твога срца жељу чула,
Мирисом те душе своје
У милости задахнула...“

И још дете меким гласом
Тужној гори зборит' поче,
Ал' уздахну гора чарна:
„...О, сироче!... О, сироче!...“

Само човек, тврда срца,
Мирно слуша, хладно ћути;
Тек од глади кад премине,
На гробу ће уздахнути...

1876.

slike pesnika

Милан Софронић – МИРИС БЕСКРАЈА

milan sofronic miris beskraja
На длану Смирености,
Стрпљивост седи.
Посматра талас Пролазности,
види дубину Вечности,
слуша галаму Похлепе,
чује милозвучје Тишине.

У загрљају Љубави,
Срце је бесконачно,
погледом милује,
Лепоту Радости.

На образима Захвалности,
Ведрина сја,
у грудима Светлости,
мирис Бескраја дише.
Мир на хоризонту поје.

slike pesnika

Милан Софронић – ЗНАК

milan sofronic znak
Људи долазе, пролазе,
а знак поред пута остаје.
Стоји, чека,
упорно, истрајно,
махне, поздрави,
ћутке, ненаметљиво.

А пролазници журе,
даљина мами, зове,
овај тренутак газе,
ка бољем сутра хрле.

Неко се тргне, застане,
и гле, овај трен, сада,
јединствен, непоновљив,
попут дечје душе,
пун светлости сја.

А човек иде, одлази,
себе заобилази,
до амбиса кад дође,
пробуди се, 
и схвати,
да сунце које је тражио,
у срцу његовом зри.

slike pesnika

Милан Софронић – ПОСМАТРАЧ

milan sofronic posmatrac
Смирени Посматрач
мисли, осећања,
менталних слика,
физичких облика,
чулних опажаја,
људи, догађаја.

Смиреност је извор,
мајка врлина,
у оку Посматрача
бескрајна ширина,
загрљају срца
радосна милина,
одајама душе
дубина, тишина.

Посматрач гледа
из првог реда,
сигурно место,
краљевски престо,
позорницу заобилази,
у представу не улази.
Он је смеран,
слободи веран,
све разуме,
најбоље уме
да љуби свет,
увек је спреман
за нови лет.
slike pesnika

Милан Софронић – ЛЕПОТА ЖИВОТА

milan sofronic lepota zivota
Кад Христос постане
циљ живота,
из душе сија
вечна Лепота.

Христос је Љубав,
Срећа и Сјај,
живот са Богом
прави је Рај.

Себе претвори
у Христов дом,
певаће радост
у срцу твом.

Где год да кренеш
Христос те прати,
све што је добро
Он ће ти дати.

Савест је наша
сјајна и чиста,
када нас загрли
рука Христа.

Желим да Христос
буде наш Цар,
поклањам живот
Њему на дар.

slike pesnika

Милан Софронић – РАЈСКИ ДАН

milan sofronic rajski dan
Данас је диван, рајски дан,
песмама птица разигран,
зрацима сунца окупан,
гле, радује се и Петар Пан.

Живот је игра, чудесно леп,
томе се весели баш цео свет,
љубав је мирис, најлепши цвет,
шири нам крила за нови лет.

У срцу душе слађани пој,
на пољу шарном пчелица рој,
тамо у башти мравића строј,
сви се радују магији тој.

На лицу Светлости осмех сја,
таквом Лепотом опчињен ја,
истинска Љубав не зна за крај,
данас смо створили савршен Рај.

slike pesnika

Милан Софронић – СВЕТИ САВА

milan sofronic sveti sava
Рано јутрос,
ја се крстим,
спајам прста три,
знам да Светог Саву
славе Срби сви.

Зато сам у Цркву
дошао и ја,
да прославим Светитеља
са другарима.

Ако ме баш питате,
имам жеље две,
да Србија буде сложна
у све векове.

Да нам Свети Сава
са небеса сја,
да испуни срца наша
благословима.

Пред Олтаром Светим
стоје Срби сви,
буди наша Светлост,
Свети Саво, Ти.

slike pesnika

Милан Софронић – ПРОЛЕЋНА ШАРЕНИЦА

milan sofronic prolecna sarenica
Песма птица певачица
ори се углас:
„Добро дошло, Пролеће,
загрли све нас!“

И сваки путељак
шаренилом сија,
ћилиме од цвећа
ливада добија.

Зелени се, зелени
и шумарак млади,
кошуље и хаљине
из ормара вади.

Љубичице, зумбули
на брегу се друже,
изнад шумских станова,
ластавице круже.

А небески Путник
несташно се смешка,
распеване лугове
голица и чешка.

Радује се, радује
и старо и младо,
на пашњаку коло игра
јагањаца стадо.

Око, око, около,
од живота ври,
пролећна шареница
почиње да зри.

slike pesnika

Милан Софронић – МУДРОСТ

milan sofronic mudrost
Мудрост је видети
у бесмислу истину,
кавезу ширину,
таласу дубину,
мочвари бистрину,
прашуми чистину,
тескоби милину,
врелини свежину,
фрагменту целину,
безнађу суштину,
сунце у мраку,
небо у облаку,
светлост у тами,
слушати и чути
човека међу људима,
тишину у галами.

Живети, волети,
пасти, устати,
погрешити, опростити,
сваки тренутак живота,
добродошлицом угостити.

slike pesnika

Милан Софронић – ВЕСЕЛА КАЛИНА

milan sofronic vesela kalina
Око, око, около,
све весело дише,
на благослов Божји,
Калина мирише.

Радује се, весели се,
врти се ко чигра,
брзонога девојчица
Кали коло игра.

Деца су нам румена
као зреле малине,
златним сунцем сија, блиста,
душа наше Калине.
Да сви буду радосни
она Богу моли,
маму, тату поштује
и највише воли.

Зато, децо, на лицима
осмех нека сја,
и будите весели
као Калина.
slike pesnika

Милан Софронић – ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП

milan sofronic zivot je lepКад јутро отвори очи,
и поведе те у нови дан,
имаш хиљаду разлога,
да будеш радостан.

Јутро је рођендан твој,
нова карта за Рај,
добродошлицом те милује,
светлости сунца сјај.

У загрљају љубави,
нема места за страх,
живот је једноставан,
непоновљиви дах.

У огледалу неба,
одраз је душе твоје,
на престолу Небеског Царства,
кључеви мудрости стоје.

Тамо где срце живи,
друго је име за дом,
љубав је осмех,поглед,
упућен бићу твом.

Хвала Ти, Оче Свети,
за живот што нам даде,
Царство Божје људи,
у себи треба да граде.

slike pesnika

Милан Софронић

Милан Софронић рођен 28. маја 1978. у Лозници. Основну школу завршио је у Доњој Борини, Српску Православну Богословију у Сремским Карловцима, Православни богословски факултет у Београду.

Ради као вероучитељ у школи.

milan sofronic biografija pesnika

Издавачка кућа Поетикум из Краљева објавила је две збирке песама за децу „Весела дружина“ и „Божји драгуљи“.

Живи и ради у Доњој Борини.

(7 марта 2024)
slike pesnika

Збигњев Херберт – РЕЦИ

zbignjev herbert reci
Реко – клепсидро воде метафоро вечности
улазим у тебе све више другачији
да бих могао бити облак риба или стена
а ти си непроменљива као сат што мери
метаморфозе тела и падове духа
лагани распад ткива и љубави

ја рођен из глине
хоћу да будем твој ученик
и да упознам извор олимпијско срце
хладна буктињо о шумећи стубе
темељу моје вере и очаја

научи ме реко упорности и трајању
да бих заслужио у последњем часу
одмор у сенци велике делте
у светом троуглу почетка и краја

•С пољског превео Петар Вујичић

slike pesnika

Збигњев Херберт – ИЗАБРАНИЦИ ЗВИЈЕЗДА

zbignjev herbert izabranici zvijezda
то није анђео
то је пјесник

нема крила
има само пернату
десну руку

удара том руком о зрак
узлијеће три палца високо

и одмах изнова пада

када је сасвим ниско
одбија се ногама

на тренутак се качи горе
машући пернатом руком

ах да се би отргнути привлачењу глине
могао би се настанити у гнијезду звијезда

могао би скакати са зраке на зраку
могао би –

али звијезде

на саму мисао
да могле би му земљом бити
пренеражене спадају

пјесник прекрива очи
пернатом руком
не машта више о лету
него о паду

што повлачи попут муње
профил бесконачности

•С пољског превео Кенан Ефендић

slike pesnika

Збигњев Херберт – КИША

zbignjev herbert kisa
Кад се мој старији брат
вратио из рата
имао је на челу сребрну звезду
а под звездом
понор

то га је одломак шрапнеле
погодио код Вердена
или код Грунвалда
(детаље није памтио)

стално је говорио
на многим језицима
али највише је волео
језик историје

просто до бесвести
дизао је из земље погинуле другове
Роланда Феликсјака Ханибала

викао
да је то последњи крсташки поход
да ће ускоро пасти Картагина
а потом је уз јецање изјављивао
како га Напуљ не воли

гледали смо
како бледи
чула су га напуштала
полако се претварао у споменик

у музичке шкољке ушију
ушла му је камена шума

а кожа лица
закопчана му је
на шлепа и глуха
два дугмета очију

остао му је само
додир

какве је приче
причао рукама
у десној је имао романсе
у левој војничке успомене

покупили су мога брата
и извезли га ван града

враћа се сада сваке јесени
мршав и тих
неће да излази из куће
куца у прозор да изиђем

идемо улицама
а он ми прича
невероватне приче
додирујући лице
слепим прстима плача

•С пољског превео Петар Вујичић

slike pesnika

Збигњев Херберт – НАТПИС

zbignjev herbert natpis
Гледаш моје руке
и кажеш – слабе су као цвеће

гледаш моја уста
превише мала да би казала: свет

– љуљајмо се боље на стабљичици тренутка
пијмо ветар
и гледајмо како нам очи упадају
мирис вењења је најлепши
а облик рушевина ошамућује

у мени је пламен који мисли
и ветар за пожар и за једра

руке имам нестрпљиве
могу
главу пријатеља
да извајам од ваздуха

понављам песму коју бих хтео
да преведем на санскрт
или пирамиду

ако усахне врело звезда
ми ћемо светлети ноћима

ако се скамени ветар
ми ћемо узбуђивати ваздух

•С пољског превео Петар Вујичић

slike pesnika

Збигњев Херберт – МОЛБА

zbignjev herbert molba
Научи нас и прсте савијати
и подупирати врата с оне стране
сôбā сад већ узалудне љубави

кад затреба нека буде песницом
оно што је толико маштало о срећи
и штитило мршави пламичак

а потом, након завршене борбе
допусти нам да испружимо прсте
чак и ако је остала само пустош

кад на отворени длан примиш пораз
кад лубању у њежну руку узмеш
почет ће тада још једанпут

за отворене дланове велика ствар
забавно путовање по струнама
посљедње зрно спасења

•С пољског превела Ђурђица Чилић

slike pesnika

Збигњев Херберт – ОНИ КОЈИ СУ ИЗГУБИЛИ

zbignjev herbert oni koji su izgubili
Они који су изгубили играју с прапорцима на
ногама
у оковима смешне одеће у перју цркнутог орла
диже се прашина саосећања на малом тргу
и филмска пушка пуца благо и прецизно

подижу лимену секиру луком лаким као обрва
убијају
лишће и сенке
те само бубањ хучи и подсећа на стари понос и
гнев

дали су историју и ушли у леност витрина
леже у гробници под стаклом поред верног
камења

они који су изгубили – продају пред гувернеровим
дворцем

у Санта Феу
(дуга приземна зграда топао испечени окер мрки
дрвени стубови
истурене таваничене греде о којима виси оштра сенка)
продају стаклене бисере амулете бога кише и ватре
модел Кивиног храма
са штрчећим увис двема сламкама лестава низ
које силази летина

купи бога одјека јефтин је и речито ћути
кад се колеба на испруженој према нама
руци из неолита

•С пољског превео Петар Вујичић

slike pesnika

Збигњев Херберт – НАШ СТРАХ

zbignjev herbert nas strah
Наш страх
не носи ноћну кошуљу
нема очи совље
не диже капке
не гаси свећу

нема ни лице мртваца

наш страх
то је нађена у џепу
цедуљица
„опоменути Вујћика
стан у Дугој улици проваљен“

наш страх
не пролеће на крилима буре
не седа на црквени торањ
приземан је

има облик
журно свезане бошче
с топлом одећом
сухом храном
и оружјем

наш трах
нема лице мртваца
мртваци су према нама благи

носимо их на плећима
спавамо под једним ћебетом
затварамо очи
поправљамо уста
бирамо сухо место
и закопавамо

ни превише дубоко
ни превише плитко

•С пољског превео Петар Вујичић

slike pesnika

Збигњев Херберт – РАЗМИШЉАЊЕ О ПРОБЛЕМУ НАРОДА

zbignjev herbert razmisljanje o problemu naroda
Из чињенице употребљавања истих псовки
и сличних љубавних изјава
извлаче се превише смели закључци
такође ни заједничка школска лектира
не треба да представља довољно полазиште
да се убија
слично је и са земљом
(врбе пешчани пут њива пшенице небо плус
паперјасти облаци)
хтео бих најзад да знам
где се завршава убеђивање
а почиње стварна веза
да ли услед историјских преживљавања
нисмо постали психички искривљени
и на случајеве сад реагујемо
правилношћу јеретика
или смо још увек варварско племе
сред вештачких језера и електричних прашума

право да кажем не знам
само утврђујем
постојање те везе
испољава се она у бледилу
у наглом црвенилу
у урлању и избацивању руку
и знам да може да доведе
до журно ископане раке

те на крају у облику завештања
да би било познато:
бунио сам се
али мислим да тај окрвављени чвор
треба да буде последњи који ћемо
ослобађајући се
покидати

•С пољског превео Петар Вујичић

slike pesnika

Збигњев Херберт – ЗРЕЛОСТ

zbignjev herbert zrelostДобро је оно што је прошло
добро је оно што наилази
и чак је добра
садашњост

У гнезду оплетеном од тела
живела је птица
тукла крилима о срце
најчешће је зовемо: немир
а понекад: љубав

у вечерима
ишли смо на бујну реку бола
могли смо се огледати у њој
од ногу до глава

сада
птица је пала на дно облака
река је утонула у песак

беспомоћни као деца
и искусни као старци
просто смо слободни
то значи спремни да одемо

У ноћи долази мио старчић
примамљивим покретом зове
– како се зовеш – питамо уплашени

– Сенека – говоре они што су завршили гимназију
а они који не знају латински
зову ме: мртвац

•С пољског превео Петар Вујичић
slike pesnika

Збигњев Херберт

Збигњев Херберт рођен је 29. октобра 1924. године у Лавову. Један од највећих пољских и европских песника XX века. Поред поезије, Херберт је писао и есејистику, драме и кратку прозу. Поезија и есеји Збигњева Херберта преведени су на све веће светске језике.

Спада у ред најграђиванијих пољских песника, будући да је добитник награда Фондације Кошћелских, Фондације А. Јужиковског, Интернатионалер Николаус Ленау Преис, Хердерове, Петраркине, Награде Солидарности, Међународне књижевне награде Велшког савета уметности, Мађарске фондације кнеза Габора Бетлема, Награде Бруна Шулца, Пољског ПЕН-клуба Јан Парандовски, Јерусалимске награде, Награде Виленица, Награде Т. С. Елиота, Награде града Минстера и др.

zbignjev herbert pesnik poezija

Књиге песама: Зрак светлости (1954), Хермес, пас и звезда (1957), Студија предмета (1961), Натпис (1969), Господин Когито (1974), 18 песама (1983), Извештај из опседнутог града (1983), Елегија о одласку (1990), Ровиго (1992), Епилог олује (1998).

Врхунац Хербертове поезије представља књига Господин Когито: песме на ту тему Херберт је писао током читаве своје песничке каријере.

Књиге есеја: Варварин у врту (1962), Мртва природа с ђемом (1993), Лавиринт над морем, Гордијев чвор и други расути списи 1948–1998. (2001). Књига кратких прича: Краљ мрава (2001)
.
Најпознатија Хербертова драма јесте Филозофска пећина (1956). Написао је још неколико драма: Друга соба (1958), Реконструкција песника (1960), Лутке (1961), Писма од нашег читаоца (1972).

Збигњев Херберт је умро 28. јула 1998. у Варшави.
slike pesnika

Божица Везмар – ЖЕТВА

bozica vezmar zetva
Од пшенице кукољ се одваја
Врело је
Време је 
Жито са житом да се спаја

Кад се прашина из жита дигне
Хоће ли очи да се виде?
Хоће ли се житом 
Просути суза која
Од топлоте
И од зноја?

Марамицом обриши зној са чела
Махни руком да стане жетва

Нека жито
Остане на пољу
Ја бих кукољ да
Остане на земљи

Време жетве јесте
Зноја и суза више није
Кукољу је место 
Где пшеници није 
slike pesnika

Божица Везмар – СТРАДАЊЕ

bozica vezmar stradanje
Страдање је пут ка небу
Пут ка истини
Пут којим иду само изабрани

Да би живео, мораш прво страдати
Да би умео, мораш прво научити
Корацима тешким, а онда лаким

Пут је трновит, нема страха
Знаш да си победник 
Борба није лака

slike pesnika

Божица Везмар – АКО СЕ ВРАТИШ

bozica vezmar ako se vratis
Ако се поново вратиш
Тамо где је почело све
Стисни зубе 
Погледај људе

Окрени поглед
Ка улици младости
Чују се кораци

Ту су
Стаза успомена
Клупа пријатеља
Дрворед жеља

Ако се поново вратиш
Да ли ћеш бити онā
Са очима пуним сјаја
Са рукама пуним загрљаја

Ако се вратиш
Знај да
Још увек те чека
Рука мала
slike pesnika

Божица Везмар – ЋУТАЊЕ

bozica vezmar cutanje
Боли и умире у исто време
Она са којом су жеље
Биле стварност 
А ћутање верност

Корак по корак 
Брзо и брже
А ти и даље немаш снаге да ми стиснеш раме
Као
Друг другу
За тешке дане

Слабост или јарост
Не знам шта је
Осећај туге
Или истина
Која се крила 
Годинама
slike pesnika

Божица Везмар – РАЗЛИЧИТИ

bozica vezmar razliciti
Две стране
Моја и твоја
Два симбола
Разумљива

Две судбине 
Сличне, а различите
Срећне и несрећне
У једној руци се стопиле

Истина између нас
Не изговарамо наглас

Питаш
– Сан или јава?
Нестајем
Не чујеш ми глас

Остајеш 
Не желиш крај
Кажеш:
– Носим те у срцу вечно, знај!
slike pesnika

Божица Везмар – ШТА ЈЕ ОСМЕХ БЕЗ ЉУБАВИ

bozica vezmar sta je osmeh bez ljubavi
Шта је осмех
Без љубави
Шта си ти без мене
Ко сам ја без тебе
Ко смо ми ако одеш ти

Живот ти даје лепе
Понекад и тужне тренутке
Хајде
Да ти пружим руку
Да се поздравимо као људи

Да ти напишем стих
Да ти суза не кане 
Да пробудиш срце сањиво 
Да само бројиш лепе дане
slike pesnika

Божица Везмар – НИЈЕ НА ПРОДАЈУ

bozica vezmar nije na orodaju
Ко то продаје 
Дедовину нашу ¬
Ко има право
Да нам узима душу?

И зрно земље
И сваки камен
Наших је предака
Знојем и крвљу натопљен

Ко сме, хеј, седа главо
Да нама одузима право?

Живот не купујеш
Кад дедовину продајеш

Овом Светом земљом
Ходаћемо још дуго
Подигнуте главе
И не сме, не сме да се стане

Јер ти, човече,
Сада одлучујеш

Где ћеш бити 
За годину, две или пет
Да ли ће земља бити отета
Или продата?

slike pesnika

Божица Везмар – СЛАВСКИ КОЛАЧ

bozica vezmar slavski kolac
– Мама, да ли је то моја погача?
– Јесте, твоја је, моја, татина и свачија
И сваки гост који се у кући нађе 
Добиће своје парче

Јер су, ћерко, обичаји такви 
Од предака остали 

Да је увек у кући хлеба и соли
За то се Богу моли

Никад не врати госта с врата
Где је хлеба за једног 
Биће и за више глава
Бог помаже и даје више
Када твоја душа и за друге дише

Вера је, ћерко, наша славна и чиста
Преци су све оставише у аманет нама
Да нам буде срећна слава

Нека гори славска свећа
Уз жито и колач данас 
Уз чашу вина молимо се Богу
За здравље, срећу и слогу
Сви кажимо углас: 
Господе, помилуј нас!

slike pesnika

Божица Везмар – КОСОВО И МЕТОХИЈА

bozica vezmar kosovo i metohija
Ко то хоће
Од корена да нас чупа
Светиња да буде рупа
Отима имовину наших предака
Вековима крвљу дојена
О, наша једина

И заувек у нас урезана

Метохија 
Епархијом окићена
Темељ свих светиња
Образом осветљена
Хиљадама душа брањена
И није изгубљена
Јунацима сачувана
Аманетом обележена 
slike pesnika

Божица Везмар – МОЛИТВА У АЗБУЦИ

bozica vezmar molitva u azbuciАко
Бога
Волиш
Гордост баци 
Душан буди! 
Ђорђе, као Карађорђе ослободи 
Епархије
Жицом ограђене! 
Завештања поштуј
Игуманова
Још од времена Боја
Калдрме не дај! 
Лепоту нам чувај! 
Љевишку љуби
Моли! 
Небом
Његово царство говори 
Опрости нам и
Погледај! 
Радујте се 
Светом
Тројству! 
Ћутимо 
Успење помињемо 
Фитиљом обасјај 
Хлебом нахрани 
Црквама даруј 
Чеда и чеснице
Џаде покажи 
Шта се воли и моли! 

slike pesnika

Анђелко Заблаћански – НЕПОВРАТНИ ТРЕНУТАК

andjelko zablacanski nepovratni trenutak branku miljkovicu
Бранку Миљковићу

Изгубих младост у блату живота,
крви вреле лудостима веран
у тишини. Сам, украј туђег плота,
умирао и гладан и жедан

речи које звоне с лиром у дну мене.
Ноћивао с мислима неразумним
свима сем мастилу и ватри из зене,
црној души и људима умним.

А ноћ ме вуче конопцима смрти,
под ногама тло се као чигра врти.
Одлазим. У своме времену туђин

неухватне орфејевске музике.
Одлазим без урамљене ми слике,
патуљцима нико, а већ сасвим џин.

30. јун 2019.

Из збирке Месечеве очи (2023)

slike pesnika

Божица Везмар – ЗАВИЧАЈ

bozica vezmar zavicaj
Идем где срећни иду
А тужни их срећу
Идем где је искреност врлина
А лагање тежина

Где је светлост у срцу
У очима сјај
Где љубав нема крај

Тамо
Где се поштује
Дарује

Где је мајка
У бој
Испраћала сина
И изгубила

Тамо
Где ме чека бистра река
Где девојка свога драгог чека

Тамо
Где све мирише другачије
Где је сестра брата добила
Где сам прве речи проговорила

Тамо
Где слободу има свако људско биће
Тамо
Где не кажеш нема, већ биће

Тамо где је била моја бака
Са унуцима у њиви до мрака
Тамо
Где је најлепша зора
Где се чују црквена звона

Идем тамо
Да се воде напијем
Мајчину руку да милујем
Оцу руке да раширим
О завичају, мој мили!
slike pesnika

Божица Везмар – КАЛДРМА

bozica vezmar kaldrma
Стара улица
Капија досеже до небеских висина

Моје стране света
Све су се стопиле у једну 
Која води до истине
До наше Метохије

Као вино старо си и фино
Наше слике 
Наше земље зрно 
Нашег грожђа миришљави грозд

Звоно и глас 
У исто време 
За све нас 

Ораховац, (2022)
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта