Гледаш моје руке
и кажеш – слабе су као цвеће
гледаш моја уста
превише мала да би казала: свет
– љуљајмо се боље на стабљичици тренутка
пијмо ветар
и гледајмо како нам очи упадају
мирис вењења је најлепши
а облик рушевина ошамућује
у мени је пламен који мисли
и ветар за пожар и за једра
руке имам нестрпљиве
могу
главу пријатеља
да извајам од ваздуха
понављам песму коју бих хтео
да преведем на санскрт
или пирамиду
ако усахне врело звезда
ми ћемо светлети ноћима
ако се скамени ветар
ми ћемо узбуђивати ваздух
•С пољског превео Петар Вујичић
