О како су златна, о како су мила,
само они имају невидљива крила.
Пуно чистог осмеха и комадић неба,
и загрљај топли, е баш то њима треба.
Од спокоја свога ко лептирић лете,
нико никад не спава како спава дете.
Жалимо се стално па се онда мучимо,
од њиховог знања ми треба да учимо.
Из доброте њихове свака срећа зрачи,
осећаја најлепших они су берачи.
Не маре они за те лажне ствари,
не дају да ишта истину им квари.
Кад направе грешку у овој дивљини,
тако мудро кажу, молим те извини.
Поверење њихово сваким добром стекни,
па кад видиш дете, пред дететом клекни!
