Пријатељи моји, је л’ знамо шта је срећа?
Нешто ми се чини да туга је све већа.
Па не може срећа, ни да се зна ни обећа,
срећа се само чистим срцем осећа.
Срећа је чиста, не живи на силу,
но многи је траже баш у ништавилу.
Не може она у ништавилу да живи,
Зато што се само људској чистоти диви.
Причамо о срећи, да се разумемо,
а не да неке глупе приче доказујемо.
Причама краја нема, није то сад тема,
јер љубав и срећа, нису теорема.
Љубав и срећа, нису ни каква слика,
премда је Инстаграм, слика грмолика.
Љубав и срећа, не могу да се купе,
иако нас маме те богате групе.
Добро, то смо чули и сви то као знамо,
или можда ипак и даље сумњамо?
Ако сумњамо онда ајде ти се сети,
када ти душа као птица лети?
Да није можда лажно материјално дело,
хајде мили искрено, стави прст на чело!
Причамо о срећи која дуго траје,
и која ти праву, дугу снагу даје!
Када није битно ни пиће ни храна,
само да не буде оних старих рана.
Пусти људе друге, не дај да те збуне,
осећај у теби, е то су златне струне.
Када сија око и све ти је лако,
када дрхтај срца, осећа се јако.
Мислиш да је касно, наравно да није!
Уз истину праву, свако срећу пије.
Смело реци хоћу, почни лаж да рушиш,
кад истину љубиш, тад срећу не губиш!
