Између гора и високих планина,
живи мали народ пун људских врлина,
кроз векове броји он подвиге многе,
никуд не би стигли, без те братске слоге.
Застани на часак, па се добро сети,
плашили се нису за слободу мрети,
због нас они сијаше као сунце јарко,
херојством земљу красише ко Краљевић Марко.
Косовски јунаци поставише рез,
водио њих је један Свети Кнез,
није моја земља ваш прљави пазар,
не дирај ми светиње рече Свети Лазар.
Кад напаст нас опколи, одговорисмо још тврђе,
јер други су хтели да нам буде грђе,
праг ми нећеш прећи тврд сам ја ко гвожђе,
даље од мог брата, стаде Црни Ђорђе.
Не дајем ја образ за ваш рачун бланко,
од најјачих учио је тај Вукотић Јанко,
хоће и још један на Церу да их шчепа,
па без страха похита Степановић Степа.
Прерушена смело као нека шпијунка,
са браћом је војевала и велика Милунка,
не дирај на села, писао је Глишић,
а све живо појури тај Живојин Мишић.
Од хероја наших и земља се тресла,
а у исто време, стварао је Тесла,
поноситих Срба из те земље мале,
ником јасно ништа, мисле то су шале.
Било је још нових, различитих кошмара,
слава и част, јунацима са Кошара!
Летели нам ноћу, гађали на блеф,
а са праћком срушисмо 117-еф.
Шта да кажем даље, од туге се и смејем,
неким лепим стихом, строфу бих да грејем,
па размишљам кога сада људи воле,
за српску славу бори се наш Ђоковић Ноле.
Можда им и даље, ипак није јасно,
а њему није проблем да свима каже гласно,
радите шта хоћете, нећу да се предам,
у срце ове нације ја срећним оком гледам!
