Да ли ћу понети собом и своју бољку
и шарени сноп земаљске радости које?
У коју ће Бог звездану далеку шкољку
ставити сутра повраћено срце моје?
У какву скрињу свету Он ће сахранити
душу кад земаљско престане живљење,
каквим блаженством светим ће је хранити?
Где ће се здети моје вечерње дивљење
месецу, кад блед се дигне над нашим странама
и пронесе спомен на сунце низ небо сиње;
где радост моја, кад се по гранама
час проспе цвеће, час спусти ледено иње?
Где ће се здети моје жудње и ноћи бурне?
Да ли ће љубав прва бити и тамо жива?
Да ли ће Бог бар у облаке створити тмурне
слтње моје с вечери и јутра сива?
Могу ли, као сребрне јутра магле
што купају брда, луг и траве струке,
нестати у неповрат часи кад су се нагле
самилосно над киме моје очи и моје руке?
Где ћу отићи кад ме равнодушну спусте
у просторе саткане од ћутања и тајни?
Има ли чега иза модре небесне пусте
осим сунаца безбројних и звезда сјајни`?
Хоће ли, од мутног страха сујеверног
и бола, жалост полити рођаке и знанце;
хоће ли бити срца тако верног
да сваки дан ме се сети узаманце
кад одем? Ил` проћи ће спомен на мој смех и сузе
већ када треће лето на праг јесени крочи;
и заборавићеш како руку моју с болом узе
док сенке смрти беху ми падале на очи!
