Шта те речи кажу, и не мора да значи,
срце моје зна, Ко је од смрти јачи.
Шта те речи зборе, искомбиновано слово,
па нас тера често да тражимо ново.
Ново куда иде, није шала мала,
па се лако деси да испаднем будала.
Слушам људе неке, мозак би нам плели,
уствари су само, своју славу хтели.
Зато пази срећо, куд те мисли оду,
место им је тамо, на прашњавом поду.
Заводе нас они, јако, строго, битно,
а храброст им танка ко семено сито.
Ставили гримасе, и те ’соушл скилсe’,
а врло су често баш велике стипсе.
Хоће да нас уче, да нас сасвим збуне,
да душа ми моја кô цвет горски труне.
Нису они криви, нису могли снажно,
да стану уз радост и кажу то је важно!
Да истину бодре, поштење и слогу
па да виде сами како сијат могу.
И ја збуњен ходам, у главу речи ушле,
а тело тужно стоји, кô поток после суше.
Рекли су ми једно, а ја се добро сећам,
како сам ко дете, осећô се вечан.
Шта су игре речи, нисам тада знао,
само сам срећан сјај од звезда крао.
Шта се збило данас, па ја имам школе!
А мисли ме страха у сред ноћи море.
Неке мисли чудне, миришу на сплетке,
па ми нема друге, него назад на почетке.
Прочитô сам књиге и видео света,
ал’ искра у оку, никако да цвета.
Шта су речи светске, чему оне служе,
мозак ко да тове, душу ко да руже.
Све води донекле, и судари се само,
радост срца желим, ко пролеће рано.
Једноставност ума, мир и скромне жеље,
да одагнам мисли, мучне гонитеље.
Куд да пођем сада, шта је оно право,
осећам да има, и гле! Мисли су ђаво.
Па зар тако мучно, истину да сазнам,
учио сам школе, а ум ми био празан.
Обмана од речи да не гледам право,
па зар слеп да будем Светитељу Саво!
Хајде на почетак, мили Божији робе,
да сија искра среће, у срцу дах слободе.
Хоћу, кажем хитро, мислим ја сам битан,
а пред силом добра видех да сам ситан.
Но Милост је већа од сваког мог греха,
дуго ходах гордо, по ивици стреха.
Почиње да боли, да кида да се ломи,
лакше би ми било, да сам сам у коми.
Овај жетву хоће, шапуће мисли смело,
само да не скројим, ново светлости одело.
Страшне речи снажне, аргументи силни,
враћање у прошлост, кô ласкавци милни.
Напада са страна, кроз људе, кроз твари,
борба страшна то је, помоз’те преци славни.
Ко се око мене мота, шта се са мном збива,
опет речи тражим, очај у души бива.
Хоћеш речи срећо, речи живе, чисте, силне,
да ти душу у трену, у небеса вине?
Милости прекрасна, је л’ време за право,
да и ја грешан почнем да размишљам здраво.
Да зеница ока, капљу росну види,
да се искра у срцу моје обмане не стиди.
Ходи где су тајне, јер истина је тешка,
добићеш је по мало јер свуда вреба грешка.
Слушај Оце шта ти кажу, почни да се трудиш,
кад се праве речи сместе, почећеш да се будиш.
И ево Николаја, Оца нашег Светог,
бритког пера арија, вечно Богу заклетог.
Завршио он је, те многе школе стране,
ал’ му Господ милост даде да склапа речи одабране.
Дођоше тад к мени те праве речи чисте,
сјајне као сунце, ко најлепше излетиште.
Нема новог браћо за спасење души,
све је Господ рекô да мрак света сруши.
Е тада слова наша, у ред прави стану,
па причају речи које из срцу плану.
Да завршим причу, математика је јасна,
ко се труди добрим, ко воли и прашта,
речи тада слатке су, као дечија машта!
