Сујета људска, јао што је гадна,
као да је сваке туђе ствари гладна.
Тако је слаба, у њој не сија ништа,
Свак’ ко је има, ту су му утопишта.
Него, тако је и глупа, ничему не служи,
она се само са слабостима дружи.
А некако желим да поручим свима,
сваки жив човек, свој дар има!
Нико није браћо, даљи од пода,
свако својим путем како уме хода,
на растојању истом сви смо ми од земље,
срце нек је наше Божији атеље.
Пробај стићи Њега, е ту краја нема,
тек кад корак пођеш, безброј је дилема,
ка светлости ходајмо а не да се брукамо,
и по прашини овој, међ собом се тркамо.
Кад размислим боље, мало ме и стид,
каткад и ја насучем се, на слабости хрид.
Не гутајмо замку тих мрачних дубина,
држимо се моћних светлосних висина!
