Бранку Миљковићу
Изгубих младост у блату живота,
крви вреле лудостима веран
у тишини. Сам, украј туђег плота,
умирао и гладан и жедан
речи које звоне с лиром у дну мене.
Ноћивао с мислима неразумним
свима сем мастилу и ватри из зене,
црној души и људима умним.
А ноћ ме вуче конопцима смрти,
под ногама тло се као чигра врти.
Одлазим. У своме времену туђин
неухватне орфејевске музике.
Одлазим без урамљене ми слике,
патуљцима нико, а већ сасвим џин.
30. јун 2019.
Из збирке Месечеве очи (2023)
