Песнику
Брсти своје мисли с трновитог жбуна:
Сред голетног поља изниклог одавно.
Уз обалу реке два везана чуна
И безумље свуда страшно и огавно.
Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Усном која дрхти речју нереченом –
На глави фукаре блиста царска круна
Видљива и оку са најсивљом мреном.
Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Пауновим пером – мастилом плаветним,
Напуштен од света пун животних буна
Са душом детета и погледом сетним.
Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Недогледу јасан – времену будућем.
Кад обичност мине тад загуди струна,
Све ничице падне пред стиха умећем.
Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
