Витомир Вито Николић
Пореклом Никшићанин, рођен је 27. априла 1934. године у Мостару, где му је отац био у војној служби. У априлу 1941. са породицом је избегао у Никшић. Био је сведок дотад најстрашнијег рата, страдалник у годинама када се уче слова. Он и његов друг Никола нашли су бомбу. Витов дванаестогодишњи брат је дотрчао, узео бомбу и бацио је. Али, она је ударила у неко дрво и експлодирала. Вито је задобио лакше повреде, а брат и друг су погинули. Италијани су 1943. године убили му оца. Неко време Вито је живео код тетке у Мостару, па је отуда опет морао бежати у Никшић. А кад се рат завршио, он и његови вршњаци сличне судбине окупили су се у домовима за ратну сирочад. Касније ће Вито у стиховима проговорити о тој генерацији која је морала да схвати - "у једном добу кад се тешко шта схвата, како нам нико не може вратити ни мртву мајку, ни оца, ни брата".Сиромаштво је достојанствено подносио. Пошто није имао стан, једно време је ноћивао под степеништем, затим у жељезничком вагону. У тако тешким животним условима, разболио се и постао чести гост санаторијума. Четири године био је везан за болесничку постељу. Већ од рођења задојен чемером, није се предавао. Сав у болу, надањима и ишчекивањима, живео је ипак свој живот.
Прве збирке песама "Друмовања" и "Сунце, хладно ми је" Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је проводио кафански живот. Стално је био у сукобу с влашћу, одлежао је неко време и у затвору, али су га појединци из те власти и штитили. Из Никшића се преселио у Титоград (данашњу Подгорицу) и запослио се у редакцији "Побједа". Његове репортаже "Црном Гором путем и беспућем" су, у ствари, приче.
Понекад је Вито приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је он знао да разгали и узбуди својим стиховима. Писао је и песме за децу, од којих су се неке нашле у читанкама за основце.
Умро је 10. септембра 1994. године у Подгорици.
