Зелен-лисје гору кити,
Мирис-цвеће поље шара,
А у лугу сироташце
Тиху гору разговара:
„И ти имаш мајке своје,
Горо чарна, горо мила!
Па те твоја добра мајка
Данас лепо опремила.
Кадивели-доламицу
Обукла ти од милине,
Ишарала меке груди:
Равна поља и долине.
Па када је у самоћи
Твога срца жељу чула,
Мирисом те душе своје
У милости задахнула...“
И још дете меким гласом
Тужној гори зборит' поче,
Ал' уздахну гора чарна:
„...О, сироче!... О, сироче!...“
Само човек, тврда срца,
Мирно слуша, хладно ћути;
Тек од глади кад премине,
На гробу ће уздахнути...
1876.
