Једна кратка реч у којој цела твар стоји,
хитра као зрак, сваком живот кроји,
једноставна, лака, двосмислена није,
из извора живота своје знање пије.
Тражимо је стално, па зборимо речи,
у глави нам често, разна глупост јечи.
Мислимо да знамо ко је од чега пречи,
а никако да одемо тамо где се лечи.
Погледајмо децу како силно стоје,
безгрешни и чисти свако добро броје,
истину знају пред очима им блиста,
не треба им умовање да следују Христа.
Ал’ ми одрасли често правимо проблеме,
олошасмо кроз живот па покрећемо теме,
а кад би се преслишали кроз заповести десет,
шта је истина а шта лаж, не би било дилеме.
На бојишту стојимо, истине и лажи,
размислите ко вам је, Господ ил’ ђаво дражи,
преслишајте се сами, маните папире,
заповести 10, не дај да ум од истине се опире.
Све што овде пишем, не пишем да судим,
и ја се браћо из греха у истини будим,
само кажем гласно, истина је јасна,
нема их две, једна је и прекрасна!
Ал’ ајмо сада овде, на дневну реалност,
говоре ми свашта, форсирају дуалност,
а кад на истину станеш, и мало се смириш,
са сервираном лажју, нећеш да се мириш!
Лажи истина не смета, она и хоће да су исте,
слободу лажну форсира, да провуче анархисте!
Провоцира и нас да се залетим да их сломим,
али нема ми друге него да за њих се Богу молим.
Допустио је Господ да се студира право,
да колико толико, бар живимо здраво,
него све те науке правде само време море,
ништа не би потребно било, да смо слушали Њега горе!
И сад о истинама у множини причаш,
вртиш игре речи,
умараш ме човече,
глава ми од глупости звечи!
Преслишај се сам,
потруди па се покај мало,
да би нам заједно у срећи,
ново сунце засјало!
Ја те чекам са ове стране, у мирисном цвећу,
колико себи, толико и теби желим срећу.
Помози и ти мени, док за све има наде,
велика је милост, коју нам свима Господ даде.
