Божија мајко, Пресвета Дјево,
Да Теби пишем песму, превише је смело.
Нема тога стила, ни те игре речи,
да красоту Твоју, стихом овековечи.
Ја ћу само кратко, јер друкчије не могу,
од срца кажем хвала, што за нас се молиш Богу.
Шта Теби да кажем премила и красна,
тишином си својом сјајем била гласна.
Помислим понекад, и срце ми задрхти,
па зар смо могли тако да будемо крути.
Не смем ни да мислим, о злу људскога рода,
кад издадоше Сина, живога Господа.
Него нећу о томе, Ви то знате боље,
слабост је наша, баш широко поље.
Премила и снажна, Ти се за нас молиш,
стидим се пред тобом, а Ти нас опет волиш.
Па како да Ти вратим, голубице златна,
а Ти ми само кажеш, љуби свога брата.
Својом светлим ликом, Ти огњишта красиш,
и милошћу својом, хоћеш да нас спасиш.
До снаге Твоје чисте, мој ум не допире,
али знам да пред Тобом, свако зло се опире.
Од погледа Твога, речи ми занеме,
и више не знам тачно шта то значи време.
Хвала мила мајко, у славу Твога Сина,
Очи су нам слабе за сјај Ваших висина...
