Кад се мој старији брат
вратио из рата
имао је на челу сребрну звезду
а под звездом
понор
то га је одломак шрапнеле
погодио код Вердена
или код Грунвалда
(детаље није памтио)
стално је говорио
на многим језицима
али највише је волео
језик историје
просто до бесвести
дизао је из земље погинуле другове
Роланда Феликсјака Ханибала
викао
да је то последњи крсташки поход
да ће ускоро пасти Картагина
а потом је уз јецање изјављивао
како га Напуљ не воли
гледали смо
како бледи
чула су га напуштала
полако се претварао у споменик
у музичке шкољке ушију
ушла му је камена шума
а кожа лица
закопчана му је
на шлепа и глуха
два дугмета очију
остао му је само
додир
какве је приче
причао рукама
у десној је имао романсе
у левој војничке успомене
покупили су мога брата
и извезли га ван града
враћа се сада сваке јесени
мршав и тих
неће да излази из куће
куца у прозор да изиђем
идемо улицама
а он ми прича
невероватне приче
додирујући лице
слепим прстима плача
•С пољског превео Петар Вујичић
