Људи долазе, пролазе,
а знак поред пута остаје.
Стоји, чека,
упорно, истрајно,
махне, поздрави,
ћутке, ненаметљиво.
А пролазници журе,
даљина мами, зове,
овај тренутак газе,
ка бољем сутра хрле.
Неко се тргне, застане,
и гле, овај трен, сада,
јединствен, непоновљив,
попут дечје душе,
пун светлости сја.
А човек иде, одлази,
себе заобилази,
до амбиса кад дође,
пробуди се,
и схвати,
да сунце које је тражио,
у срцу његовом зри.
