slike pesnika

Пабло Неруда – СОНЕТ бр. 27

Гола си тако једноставна ко једна од твојих руку,
глатка, земаљска, малена, обла и прозрачна,
имаш црте мјесеца, путеве јабуке,
гола си тако танка као голо жито.

Гола си тако модра као ноћ на Куби,
на коси имаш звијезде и биљке повијуше,
гола си тако жута и неизмјерна
као љето у некој златној цркви.

Гола си малена ко један од твојих ноката,
обла, танка, ружична све док се не роди дан
и док се не повучеш у подземље свијета

као у дугачак тунел одјеће и дјела:
твоја се свјетлост гаси, одјева се и остаје без лишћа
и поново се претвара у једну голу руку.

Са шпанског превео Звонимир Голоб
slike pesnika

Жак Превер – РЕКА

Твоје младе груди
Блистале су на месечини
Али он је бацио
Ледени камичак
Хладни камен љубоморе
На одсјај
Твоје лепоте
Што је играла гола на реци
У велесјају лета
▪ Превео Мирослав Караулац

slike pesnika

Жак Превер – КРВ И ПЕРЈЕ

Шево успомена
То твоја крв тече
А не моја

Шево успомена
Стегао сам своју песницу

Шево успомена
Лепа мртва птицо
Није требало да слетиш
И зобљеш из моје руке
Зрнца заборава


slike pesnika

Жак Превер – БУКЕТ

Шта ће ти девојчице
То тек узбрано цвеће

Шта ће ти девојко
То цвеће што сахне

Шта ти лепа лепа жено
То цвеће што копни

Шта ће ти старице
То увело цвеће

− Чекам победника
• Превео Мирослав Караулац
slike pesnika

Жак Превер – НЕ ПЕВАМ ЈА

Не певам ја
већ цвеће што га видех

Не смејем се ја
већ вино што сам га пио

Не плачем ја
већ моја несрећна љубав.
• Превео Мирослав Караулац


slike pesnika

Чарлс Буковски – ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ

carls-bukovski речи су дошле и отишле
ја седим болестан.
телефон звони, мачке спавају.
Линда усисива.
ја чекам на живот,
чекам на смрт.

волео бих да могу рећи нешто храбро.
то је прљави трик,
али стабло под прозором то не зна:
посматрам га како се њише на ветру
обасјано послеподневним сунцем.

немам више ништа да кажем.
сад само чекам.
свако се с тиме суочава сам.

ох, некад сам био млад,
ох, некад сам био невероватно
млад!
slike pesnika

Чарлс Буковски – ОТКУД ЈА У ИМЕНИКУ

carls-bukovski мушкарци зову и питају ме.
зар сте ви стварно Чарлс Буковски,
писац?

понекад сам писац, кажем,
најчешће ништа не радим.

чујте, питају, свиђа ми се то
што пишете – имате ли нешто против
да дођем са десетак пива?

можете их донети, кажем,
под условом да ви не улазите...

када ме позову жене, ја кжзем:
о, да, пишем, ја сам писац,
осим што баш сада не пишем.

глупо се осећам што вас зовем,
кажу, и била сам изненађена
када сам вас пронашла у именику.

има разлога за то, кажем,
него, што не свратите
на пиво?

неће вам сметати?

и оне стижу
згодне жене
узорног ума, тела и ока.

често не буде секса
али навикао сам на то
јер добро је
јако је добро само их гледати –
а понекад ме чак
послужи и неочекивана срећа.

за човека од педесет пет који није спавао са женом
до своје двадесет треће
и не баш често до својих педесет
мислим да би требало да останем
у телефонском именику
све док не добијем онолико
колико и сваки просечан мушкарац.

наравно, морам и даље
да пишем бесмртне песме
али инспирација је ту.
slike pesnika

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ’ њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене
Кад то вид’ла млада Павловица,
Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
„Јетрвице, по Богу сестрице!
„Не знаш кака биља од омразе?
„Да омразим брата и сестрицу.”
Ал’ говори љуба Радулова.
„ој Бога ми, моја јетрвице!
„Ја не знадем биља од омразе,
„А и да знам, не бих ти казала:
„И мене су браћа миловала,
„И милост ми сваку доносила.”
Кад то зачу млада Павловица,
Она оде коњма на ливаду,
Те убоде вранца на ливади,
Па говори своме господару:
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
„Убола ти вранца на ливади.”
Павле пита сестрицу Јелицу:
„Зашто, сејо? да од Бога нађеш!”
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!”
То је братац сеји вјеровао
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде ноћу у градину,
Т заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
„Заклала ти сивога сокола.”
Павле пита сестрицу Јелицу:
„Зашто, сејо? да од Бога нађеш!”
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!”
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо у колевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
„Заклала ти чедо у колевци;
„Ако ли се мене не вјерујеш,
„Извади јој ноже од појаса.”
Скочи Павле, кан’ да се помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал’ још сестра у душеку спава,
Под главом јој злаћени ножеви;
Павле узе злаћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрезли;
Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
„Сејо моја, да те Бог убије!
„Куд ми закла коња на ливади
„И сокола у зеленој башчи,
„Зашт’ ми закла чедо у колевци?”
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!
„Ако ли ми не вјерујеш клетви,
„Изведи ме у поље широко,
„Па ме свежи коњ’ма за репове,
„Растргни ме на четири стране.”
Ал’ то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњ’ма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин’ дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
„Ој чујеш ли, Павле господару!
„Води мене заовиној цркви,
„Не би ли ме црква опростила.”
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б’јеле цркве,
Ал’ из цркве нешто проговара:
„Не ид’ амо, млада Павловице:
„Црква тебе опростити не ће.”
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
„Ој Бога ти, Павле господару!
„Не води ме двору бијеломе,
„Већ ме свежи коњ’ма за репове,
„Па ме одби низ поље широко,
„Нек ме живу коњи растргају.”
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњ’ма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.
slike pesnika

Неисторијски циклус

Неисторијски циклус обухвата народне песме у којима су опеване личности и догађаји непознати историји. Подсећају на бајке, јер певају о змајевима, вилама, дивовима. Из њих сазнајемо да је ондашњи човек природне појаве (земљотрес, поплаве, кишу, грмљавину, град) објашњавао као вољу виших сила. Међу песмама има и оних које говоре о свакодневном животу људи.
slike pesnika

Светлана Полић – ВЕРА У НЕМОГУЋЕ

svetlana-polic
И не знам више
откуда снага
за незаборав заборављеног,
за речи уз кишу,
и прву јутарњу кафу,
за мирис липе,
у прозору јагорчевину,
све је на радост,
на живот створено,
није ово заблуда
остављена
у аманет
нама,
неразумнима,
истина је да игра луда
призива немогуће,
не стварам више речи
на поклон,
на дар,
на љубав,
оне су саме
себи сврха,
остављене,
невољене,
заборављене,
искупљене.
Треба ми нежност јутарњег
загрљаја,
осмех загонетни
и глава у облацима,
мало ниже спуштена,
да поврати ветар
што голица образ,
да остави сјај
у коси мирисној,
да порасте још педаљ
она топлина
руку спојених
око врата....
Да ли човек увек
тражи немогуће?
slike pesnika

Светлана Полић – У РАЉАМА СНА

svetlana-polic
У раљама сна
тело се беживотно батрга,
бледи месец се огледа
у модрој води.
Очи додирују празнину
ненавикнуто.

Бешумни тонови
навлаку зори
спремили.
Пропети за скок,
вукови жедно гутају
речи,
што мирис крви доносе.

Ноге посрнуле од саплитања
о умрле облаке,

зовем,
а глас се одбија
негде у каменим надама,

још увек тражим круну
а немилост ме сустиже.
slike pesnika

Светлана Полић – У НАГОВЕШТАЈУ

svetlana-polic
И кад не знам шта бих рекла
јако пожелим да осетиш
оно што скривено лежи
у мом светлом сну,
и кад не знаш колико те желим
одсањај онај сунчани дан
опет
и опет,
додај му боју моје душе
и биће опет песма скривена
у недрима твојим.
А ја ћу опет будна сањати
неке млечне стихове
у ноћној тишини.
slike pesnika

Светлана Полић – ТРЕН ЈЕ ДОВОЉАН

svetlana-polic
Све оне златне нити
упредене у спокој,
сво сушено лишће
скупљено у хербариј,
све оне зелене боје
раног пролећа,
сребрног и невиног
дала бих у неповрат,
за ону мирисну росу
у рано свитање
кад кораци се губе
и миром одише сан,
кад се брда на трен приближе,
а трава процвета лепотом жутом,
у моме срцу љубав
читав један спокојни моменат
показа
да није све узалуд.
slike pesnika

Светлана Полић – СЈАЈ

svetlana-polic
Нисам ти причала
да понекад
у жељи да повратим сјај,
посегнем руком ка ватри
и не,
не боли мене бол,
већ мирис изгореле коже
то је оно што оставља траг.

Зажмури на једно око
кад ти се чини
да неповратно губиш све,
у време умрлих птица
своје си гнездо свио.
Не хули онда жељом,
не подривај истине сјај,
не очекуј привише
јер си добио све.

Ти си за мене увек био
                          и остао
                            љубав.
slike pesnika

Светлана Полић – САЗНАЊЕ

svetlana-polic
Некад је добро
вратити се на почетак свега,
видети где си грешио,
где си суновратио реч
и превише ватре запалио.

Некад је тешко
повратити мисао
од краја свесно наметнутог,
кристалисати глас
који те вуче на дно,
сачувати себе бившег
од себе новог
кад знаш да више немаш пут
којим би радо пошао.

Рингишпил је изазов,
он је нада
да можеш летети
макар на кратко,
али,
пажња ће те одржати,
непажња увек вратити,
и остаћеш сам,
копчама бесмисла спутан.

Почетак и крај
свега
у теби лежи,
непомично. 
slike pesnika

Светлана Полић – ПРИЗНАЈ СЕБИ

svetlana-polic
Дајеш преосталог себе у бесцење
купцима без лица.
Не питаш шта кошта
да се вратиш на почетак
где све је изгубило смисао.
Мрзовољно дозвољаваш досади
да попуни празнине
тамо где љубав
рат је свој изгубила.
Нико ти не може обећати
невиност без граница,
поклонити снагу
кад бесмисао и празнина
царују у твојој крви.
Дневни ритуали постали су мора.......
Механички загрљаји,
механички покрети,
на тањиру сервирано ништа
и количина туге довљна за обилан оброк.....
Не постоји више граница
која те од бола дели...
Играчка плачка,
вртиш је, бацаш,
и тако у круг,
до нове море
што заледи крв....
Бацаш комад по комад себе
бесним псима,
што шене пред твојим ногама.
Устани,
праг бола заокружи,
са осмехом испрати бесмисао и досаду,
пожели им срећан пут.
Сакупи подеране успомене,
заклињање истине,
врати се вртлогу живота,
нови човек у кожи вредној љубави,
или падни једном заувек......
slike pesnika

Светлана Полић – ПЕСНИЧЕ

svetlana-polic
Волиш
а не смеш,
од среће да откинеш реч.
Сањаш,
а будан
гуташ тишину своје немоћи.
Летиш,
а чекаш тренутак
да љубав крила напуни ветром.
Желиш,
а недодир ти струји кроз вене.
Гледаш је,
ко савршенство
твог несавршеног света,
половину срца
заувек осталу у теби.
Да ли ћеш смоћи снаге,
песниче нежних рима
да јој песмом љубав изјавиш? 
slike pesnika

Светлана Полић – ОПРОСТИ ЉУДИМА

svetlana-polic
Подигли су споменик на брду.
Неко је тихо заплакао,
масом се просуо јецај.
Био је сасвим сив дан
и сиви људи
су као мрави ницали.
Свако је носио крст свој,
у оку,
на лицу,
плећа су се гибала
пред најездом
људских гавранова,
они кљују џигерицу неосетно,
нему ту ничег злослутног,
живот је диван параван,
зар не?
Мирише ископана земља,
хумка по мери,
људска величина је био,
кажу,
ово је његов нови дом.
Мирише тамјан,
телом лагано пролази дрхтај,
немоћ или страх кожу пробија.
Господе Боже,
опрости нам
што неосетљиви смо постали.
slike pesnika

Светлана Полић – МОЈ БОГ

svetlana-polic
Питам се
како ова тишина
да проговори,
како можеш немошћу
да створиш највећу истину,
како да пустиш птицу из крлетке,
птицу, што увек се врати.

Питам се
да ли постоји непомућена радост,
и којим путем
до ње стићи.

Ти,
што кажеш да си мој бог,
да разлог си сваком мом осмеху,
буди добар и објасни ми,
којим стихом ме љубиш јутрос?
slike pesnika

Светлана Полић – ИЗАЗОВ


svetlana-polic
Изазов је
пратити твоје кораке
нанете ветром надања,

Искушење је
слушати твој глас
кроз ехо даљина,

Моћ је
осетити твој додир
кроз зидове непробојне тишине,

Страст је
горети у ватри нежности,
речима следити пут срца твог.

Спокој је знати
да твоја рука
љубављу лечи.

Страх је једини мисао
да свака бајка нема срећан крај.
slike pesnika

Светлана Полић – ***

svetlana-polic
Има ли ме тамо,
боље погледај,
пре него одговориш.
Заборавио си да гледаш,
сагледаш,
све више
само овлаш додирнеш
и унесрећиш реч.
Шта урадиш
кад видиш
да сам нестала
у оној причи
што се уз име пише.
Једноставно се одузмеш,
на моју нежност ослониш
и дуго ћутиш.
Мислиш
и овог пута,
проћи ће све.
А ја
трагам за најбољим начином
којим ћу ти рећи
да су сви остали
живи у теби.
Само сам ја умрла.
slike pesnika

Светлана Полић – ИДЕМ

svetlana-polic
Морам да нестанем,
одмах,
калдрмом мојих снова,
широк је пут.
Овога пута заувек,
без сувишних трагова
по којим би ме
сустићи могао.

Чула сам
синоћ
кроз прозор отворен,
тихи зов
неког новог сутра
које каже:
Дођи,
ослободи се
сувишног терета,
дођи,
празних руку,
ухвати комад
новог свитања.

Кроз хладан длан,
врело чело,
поток мисли
суновратом изгубљених,
одлука стигла је.
Тешка,
чворновата,
не можеш јој прићи,
нити је обићи.

Идем,
носим свој олујни облак,
љубичасте снове,
плаве речи,
модре дланове.
Нећу се осврнути,
не бој се.
Нећу жалити
за ноћима звезданим,
спутаним рукама,
жеђи у грудима.

Идем тамо
где никад није било,
нити ће бити
човека
са маестралом
за леђима.
slike pesnika

Светлана Полић – ДАХ ПРОЛЕЋА

svetlana-polic
У студеном дану
мисао о теби доноси спокој,
разлива се топлина,
образи горе
из неких посве јасних разлога.
Није важно
што леди се дах на уснама,
знам,
ти ћеш га отопити,
својим рукама
ватру ћеш распламсати,
умеш да разбијеш лед,
брже од звука у срце путујеш,
доносиш пролеће љубави
и чујем жубор воде,
птица пој,
шарено је небо
и ведро је,
а јесен је.

Ти си златни сјај,
мојим очима виђен
растеш,
сунцу си налик,
твоје тело од бескраја
саткано,
паучинасте,
ко памук облаке додирујем,
летим са тобом под срцем
и нема граница више.
Снага је твоја кадра
илузије да разбије,
мрак више не станује под мишком,
тама не замагљује вид.
Нека ветар другог сапутника тражи,
ти си заувек у мени
и око мене
звезде посадио.
slike pesnika

Светлана Полић – АКО

svetlana-polic
Ако се једном искрадем,
из коже своје побегнем,
утеху крај тебе пронађем,
у загрљају твом осванем,
завештаћу ти сву срећу своју
да је дочекаш
ко кап воде на длану.
Подарићу ти
сву нежност своју
да је испијеш
ко жедан воде.
Уцртаћу ти све боје протеклих дана
да их саставиш и насликаш платно.
Написаћу ти
стихове љубавне,
жудњом натопљене,
да их сакријеш,
црвеним вином залијеш,
и наздравиш:
што себе целу подарих теби.
slike pesnika

Сандра Илић – ВРАПЧЕВА СОНАТА

sandra-ilic
Сакупићу мрвице захвално и
ћутаћу.

Изјутра, у јесен,
мој глас се неће разликовати
од гласова птица.

Весело ћу цвркутати о свему,
не схватајући разлику
птице у кавезу и селица.
slike pesnika

Сандра Илић – ВИТУС

sandra-ilic
Реч самоочувања
Реч благотворна
забога човечна
занавек заблажи
добра богоугодна
Личности канон
Појање Виду
је ћутање.
slike pesnika

Сандра Илић – СОФИСТУ

sandra-ilic
Сна
Земљо изобиља
Место где стабла извиру из воде
Место сусрета
преводи у други израз

Плава птица отвара врата
Услика ружу
Несагориви пламтећи жбун.
slike pesnika

Сандра Илић – СЛОВО

sandra-ilic
Бесконачна мудрост
племените истине
Ако те заболи- исеца

Отклониће речима
отвориће
противречно подељена
Добри.
slike pesnika

Сандра Илић – ШИФРАТ

sandra-ilic
Деловањем светлости цртање

Просветљавањем
принцип преношења
негатив-позитив
осетљив светлости

Светлосни одраз занавек сачуван именовањем
помоћу Светлости.
slike pesnika

Сандра Илић – ШАПАТ ОКЕАНА

sandra-ilic
Шкриња мирно дубока
звецкање одзвања
олујом огња
дукате сабира,
наизглед тиха.

Градом
неслућени број живота
запад истоку постаје
океану додира.

Лица скривена
шапатом изнова
милује души благо
сном
врх планине.
slike pesnika

Сандра Илић – ШАФРАН

sandra-ilic
Снажан утисак предсећања
ледених кристала воде
мноштво
У сну промаља обданица
будном стању
виђеног.
slike pesnika

Сандра Илић – РЕЧ

sandra-ilic
Милозвучје
шапатом увире
тишину наслути
трептај речи утканих.

Суптилно обдари
сећање сна
стварности слива
реч оживљава.
slike pesnika

Сандра Илић – ПОГЛЕД

sandra-ilic
Сама по себи туђа
у мноштву
Свугда и свагда
исконска слика нејасна бића
замагљена.

Из себе улази
иза је ватра
промичу мисли целина
суштина појава
видљива.
slike pesnika

Сандра Илић – КРАСУЉАК

sandra-ilic
Врху језика нежно мучење
слатких речи неповерење
Можда назив
споја речи
знак

Сунцу невеста
једна довољна
скромност цени
Можда украс
Једноставности
можда дар

Обележје
лице сакри
у раскоши красуљака
Можда мед

Розета искрице
бела, црвена
трајни бехар
дискуса зелена
Увек лек.
slike pesnika

Сандра Илић – КОРЕН

sandra-ilic
Након буре
зраци сунца предахну
планину пуну воде,
неокрњену лепоту
верују.

Спонтано настала шаролика целина
зидине градина стрмих страна
језеру
природно обележје
дарују.
slike pesnika

Сандра Илић – ЈЕЗГРО

sandra-ilic
Данас смо у данас
тихи говор ономе ко ћути
посебан значај
Губитак драгоценог
све стварно и ништа нестварно
И јесте и није

Неизрециво сопствен
ватрен котур воска
непобедан јунак
сјајни сунчев колут
Онога што јесте

Површ Земље време
четири су угла
молитвом окрећу истоку
Сунце десном рамену
заштитника душа
дарива обиљем
изврсности
врлину.
slike pesnika

Сандра Илић – ИНУБИС

sandra-ilic
Додирни ме и загрли
нежно.
Меки загрљаји душу женску
утопле.

Нежни додири је осмеле
да чврсто верује, и
да сања.

Умиљат поглед, нехајно пребачен
преко левог рамена,
у срцу улива
хармонију у сонате.
slike pesnika

‎Сандра Илић‎ – ХОРИЗОНТ

sandra-ilic
Прогукати тихо
једрину притицаја
недужно
нежно
путити отвореном
јасном
бескрајном небеском простору
модрога неба.
Отвореном широком мору
у пучину
ока.

Начинити,
ткајући украсити.

У недра
нечујно подарити
прожети осећај.
slike pesnika

Сандра Илић – ДУБЛЕТ

sandra-ilic
У простор-времену
супротна низу догађаја
путања у континууму
неповратни след према напред
води
води која грми

И сунчевих зрака преламање
кроз ситне водене капи.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – ВИРТУОЗУ

petar-rajin-vasic
Пеливаниш по бриду и ободу без грешке
То је потврда твоје извјежбане младости
Једном или безброј пута у прошлости
Неки други људи шепурише се тако.

Мислиш ли ти да је у то гледати баш лако
Подсјећаш ме на моју давну младост
На дане када сам по рубу и ја ишао пјешке
Када сам и сам желио да пеливаним вриједно.

Сада у старости ходам можда без грешке
Шта имам од тога кад идем опрезно полако
Летио висином или ишао пјешке свеједно
То нема чара ни оне распусне радости.

Пожелим и ја понекад да пеливаним
Мада за то никад не имадох дара
Одрекао бих се искуства којим се браним
И без награде бих да се поносом храним.

Није увијек добро ходати бридом
Или ако донекле достигнеш руб
Осјећања се могу граничит са стидом
Увијек те неко узме на зуб.

Једном па никад више остаће прича
Како си био и пркосио у спретном покрету
Све посматраче си окупљао и заносио
А само си храбро животу пркосио и снио.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – УЗАЛУДНО БЈЕЖАЊЕ ОД ЛУДИЛА

petar-rajin-vasic
               (Зеница некада)

Силна се киша од јутрос
С Воловске главе слила
Код Зукића под пругом хуче
Кочеви је ушће зачепила.

Кадиница боме више није за пиће
Све до Грудног пуна Мокушница
Велике бриге море Екиновиће и цијело Пишће
У Зацарини срушена воденица.

Вртлози таласа дрмају Канаре
Пијачари часте ријетке купце
Јаки момци закачују са обале трупце
Бране Каменити да читав остане.

Забринути стоје и главом врте
Шта ли се тек Јалији спрема?
Малоумног Хусу на леђима прте
Он само пуши и гласно пјева.

Конобар Мурат у хотелу Корзо
Нуди Какњи кајгану за мезу
У својој пози исправио торзо
А Хећим поправља нову протезу.

Мурате, молим, од дванаест јаја
Може, може, на услузи, вазда,
Али на око, довикује Какњина раја
Нестало, има само шест, опрости, газда.

Корзо наједном као да прокључа
Театрално зовем пиће себи и Мићку
Кријем се овдје од могућег лудила
Не знајући да и Мурат сипа карабајићку1.

      1Пјесма је написана у Зеници о људима и догађајима из тог града, па су заступљени појмови, личности и локалитети познати углавном старим Зеничанима. Појам  карабајићка се односи на тадашњи популарни назив лоше ракије која је точена у ондашњим кафанама и радници или раја су је тако звали по доктору Карабајићу који је лијечио алкохоличаре.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – СТАРИ РЕФРЕН

petar-rajin-vasic
Руке још и сад бјелину стишћу
Усне још горе - клонулост пријети
У уморном загрљају лако је умријети
Дрхтај страсти осто је у лишћу.

Да сам брош међ твојим грудима
Њежно бих те миловао
Да сам ластиш твој
Истопио бих се и спао.

Ех, што нисам бар нешто од тога
Да пијем нектар док ме има
Да срећом испуњен хвалим свог бога
И да се дичим међ овим људима

Нема више тог врелог љета
Јесен је моје најљепше доба
Боје ме мазе, сјећања грију
Понека ружа сезонска цвјета.

А гране брезе сузне и жуте
Не дају вјетру да лишће круни
Док сат откуцава своје минуте
Мене сустижу стари рачуни.

Лагану сјету осјећам у души
Много тог није у мојој власти
Остатак љепоте у мени се руши
Ни трага више од оне страсти.

Све прође брзо, срећа кратко траје
Љепота свака живи свој трен
Тешко се младост сама спознаје
Остало сјећање на давни рефрен.

Руке још и сад бјелину стишћу
Усне још горе клонулост пријети
У уморном загрљају лако је умријети
Дрхтај страсти осто је у лишћу.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – ПЛАГИЈАТОР

petar-rajin-vasic
Рече ми да је пјесник
И то прави, за узор и оглед
А да ја нисам
И би ми жао на први поглед
И дадох му руке стисак
Па кренух да скитам
Онда потражих да шта о њему
У ученим књигама читам.
Па дођох до краја полице
Гдје о величинама велики пишу
И због којих дјеца грију столице
И боре се са оцјенама.
Али не нађох ништа о дотичном
Па помислих да је то рано
Јер он је одскора међу нама.
Онда узех ту његову збирку
Подесих чула за поетику
Читајући тако, гле чуда,
Као да шапом звијер
Удари клавира дирке
Наиђох на дио моје лирике
Из неких прошлих дана
Па се још увијек чудим
Зашто нас лако варљиве
Зову чудним и лудим
А њега правим пјесником.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – НАДРИ ПОЕЗИЈА


                      Као modus vivendi
petar-rajin-vasic
У малом граду једном послије катастрофе
Док су хуманитарци на згариштима дизали шаторе
И правили трошне колибе у похараној равници
Сви преживјели становници постадоше надри пјесници.

Крадљивци аута док уобичајен посао воде
Онима на власти смишљају и пјевају оде
Лопов проваљује у златару и прави риме
Полицајац гонећи га баца стих за њиме.

Жена на пијаци дозива купце стихујући
Свештеници док моле и рибари док лове
Зидари и банкари, судије док суде нове
Или осуђеним скидају окове слажу строфе.

А бескућници, погорелци и ојађене мајке
Једва се чују као да не знају да говоре
С напором мирно немушто наричу и злогућу,
Не траже ни хљеба ни кућу, одјећу ни обућу.

Већ грлећи оне што немају ни руку ни ногу
Њежно и тихо нижу неке чудне риме и бајке
Они у свом грчу заборављају молитве Богу
Да успостави мир по сили што се небеском зове.

Да ушкопи глобал штимере, да им узме моћ ријечи
Те да тако омете и спријечи долазак катастрофе нове.
А Бог ће, како се то од постања зна и овдје приличи,
У сну или на јави изненада у неком новом облику сићи.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – МОЈ ХАИКУ

petar-rajin-vasic
       Збогом

Море удара
Лет галеба уз крике
Киша се спрема

Кактус на вјетру
Бодље се шире срцем
Пролази нада

Мирис топлине
Замире у камењу
Сам остах опет

Трнова грана
Ту усамљен стоји нар
Сасушен и тврд.

У прозор куца
Палмино лишће зове
Погледај небо.

Под сувим лишћем
Крије се живот многи
Не гази силно!

Остао је бол
Ни киша не пада сад
Море је мирно.

Старина пеца
Гране се суше на тлу
Сјекли су палму.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – МОЈЕ ДЕКАДЕ

petar-rajin-vasic
Зачеше ме ставивши зрно у разор под плугом
Роди ме мати у почетом свјетском рату другом
Тако ми од постанка страх бијаше први друг
Живот ми одмах пред носом затварао врата
Од куће до школе пут ми био необично дуг
Ту ми прву декаду уништи пијани тата
А њега сломише задруга и дуг.

И поче мој живот да ниже декаде
У другој се с почетка наметнула глад
Без школског прибора у ритама и бос
Корачах животом погрбљен и млад
Крај лампе у књиге забадах свој нос
Тај печат носим кроз живот и сад
Мајка и сестре блажиле бол и глад.

У трећој декади пожељех много
И добих заузврат то што сам тражио
Савио сам своје породично гнијездо
Знање дипломама оправоснажио
И још понешто стиг'о што сам мог'о
Та ми протече ко набујала вода
Декада развоја, раста и провода.

Сљедеће декаде падале су на ме
К'о зрело снопље са житних откоса
Бриге и терети жуљале ми леђа
Изазова много а памети мало
Прорјеђивала се и сиједила коса
Носио ме живот а ја своје бреме
Мјешавину зноја, муке и поноса.

Рат се опет врати – ружна успомена
Донесе декаду зла и губилишта
Однесе заблуде за сва времена
Од оних увјерења не остаде ништа
Вриједносни системи пали на ђубришта
Сад по старом носу пљушти опомена
Гдје си био – нигдје, шта уради - ништа.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – ЛУДА СТАРОСТ

petar-rajin-vasic
Баш сам стар, вели деда
док брије браду и лице огледа.
Не, деда, ниси, не говори тако.
Плачљивим гласом унука виче.
Ти си још увијек мој дека млади,
погледај оног дедицу тамо,
он више ништа и не ради,
по ваздан сједи у парку само.
Штапом се помаже када хода.
Такви су старци и крај приче.
Зар није тако, реци бако.
А бака у једном часу
уочи да има шансу,
па кријући смешак, помисли:
Ево прилике згодне!
Прозбори озбиљним тоном:
Млад си, наравно, ко роса у подне.
Па оде за својим послом, ко зврк.
Деда испусти бритву из руке,
огледало замасти носом
и замало рођени не исчупа брк.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – КУЋНОМ ЉУБИМЦУ

petar-rajin-vasic
Пролијећу дани,
Године галопом језде.
Мој сат сваког трена
Може да стане.
Ван игре сам
Зна се

Ал маштам о нама,
Мој чупавко мали.
Мислим како смо
Над облаком стали
И пуни себе
Лајемо на звијезде.

Промашио сам
Опрости ми мили,
Јер лајати не знам.
Учио нисам
Па шта сад могу.
Не потрудих се
Док си ти мален био
Па вртио репићем
Око мојих ногу.

Сад је немогуће
Иде нова прича
И звијезде с неба саме
Упорно опадају.
За нове игре
Нема снаге чича
А и сјећања ме
С временом издају.

Што боље знам људе
То више волим псе.
Мисао давно знана
Коју радо понављам
Ових сенилних дана.

Пролијећу дани,
Године галопом језде.
Мој сат сваког трена
Може да стане.
Ван игре сам
А мислим о нама,
Мој чупавко мали.
Маштам како смо
Над облаком стали
И пуни себе
Лајемо на звијезде.
slike pesnika

Петар Рајин Васић – ИСЈЕЧАК ВРЕМЕНА

petar-rajin-vasic
Пролазност јури блесаво
Оставља ожиљке на здрављу
Да ли смо се вољели искрено
Младалачком љубављу
Или си ти у мени вољела себе
Као удобан положај на узглављу

Још као јуче шетали смо кејом
Ти у чарапама са шавом
Изазовна с косом лепршавом
Ја и шими ципеле с блокејом
Била си насмијана и пожељна
Мотрила мој нови шушкавац
И фризуру као у Бранда

Заљубљени незрели мушкарац
Знам да си мислила онда
Обоје нисмо знали
Има ли срећи краја
Ни шта ће бити сутра
Можда смо сад већ тако брзо
Искусни животом напаћени стигли
Пред врата обећаног раја

Ја осјећам вријеме како се тихо точи
Мада му ни без нас неће бити краја
Београдска зора буди сањиве очи
Пет је априлских сати
Мрак се повлачи у скровишта
Исток свјетлост њедри

У Вишеградској дјечији плач и неко нагло кочи
Из оџака топлане дим се стиди што је црн
Са запада се небо полако ведри
Жубори чесма из дворишта
Врата у интензивној тихо шкрипе
И шуште зелени мантили

Допиру звуци кломпи са степеништа
Ходници празни и слободне клупе
А још јуче смо и ми скупа на клупама били
Сан о будућности претворио се у ништа
Као дa се балон набиo на трн.
Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта