Textual description of firstImageUrl

Петар Рајин Васић | НАДРИ ПОЕЗИЈА




                      Као modus vivendi

У малом граду једном послије катастрофе
Док су хуманитарци на згариштима дизали шаторе
И правили трошне колибе у похараној равници
Сви преживјели становници постадоше надри пјесници.

Крадљивци аута док уобичајен посао воде
Онима на власти смишљају и пјевају оде
Лопов проваљује у златару и прави риме
Полицајац гонећи га баца стих за њиме.

Жена на пијаци дозива купце стихујући
Свештеници док моле и рибари док лове
Зидари и банкари, судије док суде нове
Или осуђеним скидају окове слажу строфе.

А бескућници, погорелци и ојађене мајке
Једва се чују као да не знају да говоре
С напором мирно немушто наричу и злогућу,
Не траже ни хљеба ни кућу, одјећу ни обућу.

Већ грлећи оне што немају ни руку ни ногу
Њежно и тихо нижу неке чудне риме и бајке
Они у свом грчу заборављају молитве Богу
Да успостави мир по сили што се небеском зове.

Да ушкопи глобал штимере, да им узме моћ ријечи
Те да тако омете и спријечи долазак катастрофе нове.
А Бог ће, како се то од постања зна и овдје приличи,
У сну или на јави изненада у неком новом облику сићи.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана