Као modus vivendi
У малом граду једном послије катастрофе
Док су хуманитарци на згариштима дизали шаторе
И правили трошне колибе у похараној равници
Сви преживјели становници постадоше надри пјесници.
Крадљивци аута док уобичајен посао воде
Онима на власти смишљају и пјевају оде
Лопов проваљује у златару и прави риме
Полицајац гонећи га баца стих за њиме.
Жена на пијаци дозива купце стихујући
Свештеници док моле и рибари док лове
Зидари и банкари, судије док суде нове
Или осуђеним скидају окове слажу строфе.
А бескућници, погорелци и ојађене мајке
Једва се чују као да не знају да говоре
С напором мирно немушто наричу и злогућу,
Не траже ни хљеба ни кућу, одјећу ни обућу.
Већ грлећи оне што немају ни руку ни ногу
Њежно и тихо нижу неке чудне риме и бајке
Они у свом грчу заборављају молитве Богу
Да успостави мир по сили што се небеском зове.
Да ушкопи глобал штимере, да им узме моћ ријечи
Те да тако омете и спријечи долазак катастрофе нове.
А Бог ће, како се то од постања зна и овдје приличи,
У сну или на јави изненада у неком новом облику сићи.
