Textual description of firstImageUrl

Петар Рајин Васић | СТАРИ РЕФРЕН



Руке још и сад бјелину стишћу
Усне још горе - клонулост пријети
У уморном загрљају лако је умријети
Дрхтај страсти осто је у лишћу.

Да сам брош међ твојим грудима
Њежно бих те миловао
Да сам ластиш твој
Истопио бих се и спао.

Ех, што нисам бар нешто од тога
Да пијем нектар док ме има
Да срећом испуњен хвалим свог бога
И да се дичим међ овим људима

Нема више тог врелог љета
Јесен је моје најљепше доба
Боје ме мазе, сјећања грију
Понека ружа сезонска цвјета.

А гране брезе сузне и жуте
Не дају вјетру да лишће круни
Док сат откуцава своје минуте
Мене сустижу стари рачуни.

Лагану сјету осјећам у души
Много тог није у мојој власти
Остатак љепоте у мени се руши
Ни трага више од оне страсти.

Све прође брзо, срећа кратко траје
Љепота свака живи свој трен
Тешко се младост сама спознаје
Остало сјећање на давни рефрен.

Руке још и сад бјелину стишћу
Усне још горе клонулост пријети
У уморном загрљају лако је умријети
Дрхтај страсти осто је у лишћу.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана