Textual description of firstImageUrl

Петар Рајин Васић | ЛУДА СТАРОСТ



Баш сам стар, вели деда
док брије браду и лице огледа.
Не, деда, ниси, не говори тако.
Плачљивим гласом унука виче.
Ти си још увијек мој дека млади,
погледај оног дедицу тамо,
он више ништа и не ради,
по ваздан сједи у парку само.
Штапом се помаже када хода.
Такви су старци и крај приче.
Зар није тако, реци бако.
А бака у једном часу
уочи да има шансу,
па кријући смешак, помисли:
Ево прилике згодне!
Прозбори озбиљним тоном:
Млад си, наравно, ко роса у подне.
Па оде за својим послом, ко зврк.
Деда испусти бритву из руке,
огледало замасти носом
и замало рођени не исчупа брк.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана