Textual description of firstImageUrl

Иван В. Лалић | СРЕДОКРАЋА

На средокраћи анђела и звери,
Видљивој у облику ове плоти,
Није за тебе било места, кћери;
Ти си празнина у свакој лепоти

Вртова, мора, градова и кула
У тромом блеску година што мину —
Свеједно, ти су устук од расула,
Садржај који пориче празнину.

Играчке сам ти доносио, затим
Књиге и плоче које волела си,
А све у исто, неко твоје време;

Тако ме стално храбриш да те схватим
У настајању, нестајању: да си
Плод што га роди измишљено семе.

(22. V 1989)
Textual description of firstImageUrl

Иван В. Лалић | ОКТАВЕ О ЛЕТУ

Кад већ почетком лета сенка чврсне
и протка јуни као жила мрамор,
Тад знаш да лето рано ће да прсне
Изнутра, и да предвоји се само
О Илиндану; снаге истоврсне
Напете некад твоје конце држе;
Сад пуштају их бестрасно, све брже,
Док простим падом пониреш у замор.

Ветар у празној чаши на тераси
Са предвечерјем слаже се у талог.
Лептир у срцу. И осећаш да си
И одступницу предао у залог
Одсутној некој милости. На траси
Што увире у обзор, сјај даљине
Већ руби невид, и облак прашине
За коњаником који носи налог.

Пурпурне крпе лепршаве зором!
Покретне слике, вртови на коси!
Куле што роне усправно у понор
Преврнут као купа! Усхит што си
Одевао у речи, као пророк
Што само слути будуће, а не зна
Колико може машта, неопрезна,
Ко вино да се преломи у порок !

Од свега тога сазри једно лето,
Кад бестрасно га суђаје досуде,
Кад будуће и бивше, кад се све то
Смири у раван спојене посуде —
А срце мотри за крилатом петом
Гласника, мери размак и брзину;
И слуша крике ждралова што плину
У магли мрака, мокрим мимолетом.

(4—5. VI 1989)
Textual description of firstImageUrl

Иван В. Лалић | ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

Бесане очи које виде више
Но мрљу јутра, шару на тапету,
Прочитаће у рукопису кише
Читаву повест о будућем лету:
За усуд сваког листа једна црта
Сведочи облик: семантика капи
Садржи облик будућега врта
Ил празног неба што блиста и вапи.

у страшном благослову ноћног бдења
Стрепња изнутра размрежава очи
И корен вида шири се и мења
да новим путем нова слика крочи —
На некој звезди море се расцвета,
у чаши воде заискри тишина,
Свака је прошлост стално започета,
А море, то је најлепша горчина.

у несаници другог сна је корен:
Способност да си другачије будан —
и нови дан, по слици прошлог створен,
добије сенку, није узалудан;
Облачиш капут, палиш мотор: тачност
Покрета твојих инородна бива;
На семафору пева вишезначност,
Тробојна шара неког новог ткива...

Онај што ноћу посумња у време
Друкчије дан ће, час по час, да споји —
И поштујући прости закон шеме
Питаће себе: да л шема постоји?
У несаници другог сна је корен:
Сна који пуни, ко пустињу вода,
Јаву у којој изнова си створен:
у несаници светлуца слобода —

Друге су ноћи оних који бдију —
На некој звезди море се расцвета,
Прадавне шуме загрцнуто пију
Ваздух и воду будућега лета;
Последња слика: као ретровизор
Пун друма што се одмата у ништа
Бесане очи рајски назру призор
Потоње несанице, уточишта.

(5—6. VII 1975)
Textual description of firstImageUrl

Мика Антић | МАЛИ КАМЕНИ НОКТУРНО

Никад те нико неће овако тесно грлити
узнемирену и белу.

Ја сам морнар без компаса
коме увек полуде лађе.

Никад ти нико неће
овако у крвоток улити
последњу нежност целу,
и пронаћи у теби и наду и безнађе.

Никада више нећеш
овако дивно трулити
у обичном хотелу,
а не желети ипак одавде да изађеш.

Ти си најукуснија крв света
коју сам упио хлебом
мог мрког трбуха.

Ти си со са отеклих усана
које смо ољуштили очњацима
и просули по мојим бедрима
и твојим дојкама.

Ти си најбесконачније,
најубитачније небо
крај мог руменог уха.

Најбесрамнија девојка
коју сам срео међу женама.

Најстидљивија жена
коју сам срео међу девојкама.

Кад ти изговарам име,
уста су ми пуна крзна,
и тамјана,
и цвећа,
и меса.

У очима ми грме грчеви светлости.
У темену се протежу
гробови грбави.

Кад ти изговарам име,
сав сам попљуван,
и чист,
и мек,
и грешан,
и бесан.

И полумртав од љубави.

Видиш колико ми одједном
разроких звезда
зобље са длана,
зубима од зреле зоби.

Чујеш како ми виногради
штуцају у џигерици,
и семе из меса
светлуца као свитац под чокоћем.

Научио сам да уз тебе ричем,
и наричем,
и милујем,
и дробим.

Кад ти изговарам име,
сав сам ошамућен од сунца,
и безброј заморених речи
у ошуреном грлу ми клокоће.

Видиш како сам ти ово срце
од риђег цица
ноктима заковао
за обнажени леви ревер.

Под пазухом сам ти открио
толико много птица
колико никад одједном
није видео овај бескрилни север.

Хоћу да ми зенице покипе
између твојих трепавица.

Да будеш равна од подавања
и до костију проста од пркоса.

Хоћу да сва лица,
од мртвачких сандука
до дечјих колица,
имају твоје прве боре око усана
и пеге око носа.

Ово ти се светим
у име свих оних који су те желели
по возовима,
по шеталиштима,
по биоскопима,
а никад их ниси дотакла.

Ово сам се нагутао твоје плаве хаљине
за све преживеле и недоживеле жеђи,
за све што ми се у темену клати
и у раменима виси.

Ти си оно најлепше што сам уселио
у очи зелене од стакла,
у очи жуте од глеђи.

Ти си све оно јеси.
И све оно што ниси.

Бритвом ћу морати
да те љуштим са себе,
да те до крви, као крљушт, скидам.

Мораћу да те откидам
као љуштуру шкољке
ураслу у шкрапу кречну.

Јер видео сам те сву
до стида
и много дубље од стида.

Јер видео сам те вечну,
и испрљану,
и млечну.

Заборавићу ти усне на трбуху,
као бедуин две преклане камиле
у пустињи без воде.

Сто векова ћу остати укопан корењем
у беле песковите брегове
твог ужареног тла.

Сто векова ћу због тебе
ноктима да се крстим
и кутњацима молим.

Месечину ћу као ражањ
у гркљан да забодем.

Сто векова ћу овако да те волим,
ужасно да те волим,
сав од паперја и сав од зла.

Бежи зато док можеш!

Ја сам већ хиљаду суша
овом крвљу надојио.

Бежи!
Ја сам већ хиљаду потопа
овим месом потопио.

Ја сам Црвенкапа која вечера вукове.

Спасавај се,
силазим ти у утробу као ноћна смена
у рудник сребра.

Кад ти изговарам име,
ја сам и смешан и велик,
као бог
који се у јесен неизлечиво опио,
па скита по војничким игранкама,
намигује на птице
и дели около своја последња ребра.
Textual description of firstImageUrl

Артур Рембо | ДОБРА ЈУТАРЊА МИСАО

У четири јутром, лети,
Сан љубавни још се сања.
Мирис ноћног светковања
Зором кроз шумарак лети.

На огромном се Градилишту,
Где сунце Хесперида тече,
С рукавима засуканим
Комешају Дрвосече.

У пустињи биљној треба
Оплате да спреме красне
Где ће раскош градска да се
Смеје испод лажног неба.

За Раднике – поданике
Једног вавилонског краља –
Венеро, пусти Љубавнике
Чија је душа пуна славља.

О Краљице Пастира!
Дај Раднику ракију животворну,
Нек му снага буде мирна
До купања у подневном мору.

Маја 1872.
Textual description of firstImageUrl

Пол Валери | КОРАЦИ

Кораци твоји, кад се роде
из моје ћутње, свети, снени,
и постељи мога бдења ходе
занемели и залеђени

како су благи, уздржани,
о, чисто биће, сенко драга!
Богови!...све што ме слутњом храни
носе ми твоја стопала нага!

Ако уснама из далека
пољупца окрепу и спокој
већ спремаш бићу што те чека
у мојим мислима дубоко –

застани, преслатко створење
сто и постојиш и не постојиш,
не хитај с нежним испуњењем
ка оном чију чежњу појиш,

Јер ја све ово време дуго
живех од тога што те чеках,
и срце ми не беше друго
осим корака твојих јека.
Textual description of firstImageUrl

Сања Митровић | У НЕДРИМА СНОВОСЛОВЉА

Сновословљу у недрима,
невидљива одраслима,
омеђена снеговима,
одбрањена ветровима,
милим сунцем огрејана
чучи сова насмејана.

Из недара сваког јутра
полеће у боље сутра,
све ђаке у једном маху
ушушка у словном праху.

Слова, снове деци дели,
чак и маме развесели,
Сновљу сви се преселе
да сав свет развеселе.

Из збирке песама Сновословље (2017)

Textual description of firstImageUrl

Сања Митровић | СОВИНА ШУМА

По мом царству снова
шетка једна сова
поред чудних знакова,
усред будних мракова,
усред ноћних звукова,
крај питомих вукова,
где је стара храстина,
где су гнезда ластина
и где ја у папрати
јагоде ћу набрати.

Е, та шума совина
у сну ми домовина

Из збирке песама Сновословље (2017)
Textual description of firstImageUrl

Сања Митровић | ЈЕДНО КУЧЕ ЛУДО

Једно лудо куче
по дворишту јуче
без надзора будног
из разлога чудног
три тунела прокопа
да се Кине докопа.

Читав дан је трком
по травњаку мрком
пут за Кину вребало
и по земљи гребало.

У гребању првом
срело се са црвом,
залајало двапут
и питало за пут:
„Казуј црве где је то
Шангај, Пекинг, Хоанг Хо?
Црв му рече одлазећи:
„Еј, шашави створе псећи“!

У копању другом
срце обли тугом
јер му рече ровац:
„Живот или новац“!
Тад лепи стан његов,
добар као бегов,
као гром са неба
куче шапом згреба,
одоше тапете
и ето ти штете.
Да не буде туче,
повуче се куче.

Ни гребање треће
не донесе среће,
паде му на очи мрак,
наиђе на корен јак
и поглед му с репом сморен
„Откуд ли је овде створен,
овај тако снажан корен,
кад нигде дрвећа нема,
баш стварно дилема“!

Село куче па се мисли
„Малери ме неки стисли,
пут до Кине ја не сазна,
и још ће ме чекат казна,
што сам травњак мамин, јао,
уништио, изорао,
а хтео сам од милине
само мало поћ до Кине,
тражит неко постројење
и штоф мами за кројење,
сомот и још нека платна
па нек шије мама златна“.
„Хтедох само сваким трунком
и низ Јанг Це пловит чунком,
к селу оном с планине
где су нај, нај тканине,
за маму, од свиле
у боји чинчиле“.

Из збирке песама Сновословље (2017)
Textual description of firstImageUrl

Сања Митровић | ПАТКА ЗЛАТКА И ПАТКОВАН ЈОВАН

Слатку патку Златку
паткован Јован мерка
и четка своја перка
да се дотерка, зверка.

У бару метнуо батке
и допливô до Златке
а Златка воду млатка
слатка, ах тако слатка.

Јовану љубав на души,
перје би да осуши
уз пудер, с два маха кратка
да себе не изблатка.

Јован би хтео да гаче,
Јован би хтео да цмаче,
да слатку нежно уштине,
принцезу сред баруштине.

Да гакне и сунце такне,
да се до неба облакне,
шапћућ крај своје паткице:
„Суво си злато, Златкице“.

Ал ћути паткован Јован,
дан му баш није плован,
неспретно водицом прска.
Да л‘ га је млатнула трска?

Мисао да му превари,
онамо, где су шевари,
не тежи разговору,
Јовану језик у чвору.

Али је зато Златкица
баш промућурна паткица,
мудрица једна, сновица,
знаде шта мисли Јовица.

Златка преслатка звер је,
Јована хоће јој перје,
с њим би да нађе суштину,
да избистри баруштину.

Златкица Јовану жмигну,
он жарно главицу дигну
и би му све другачије
због те љубави пачије.

Одоше уз погледе страсне
да неке ствари разјасне.

Из збирке песама Сновословље (2017)

Textual description of firstImageUrl

Сања Митровић | СТРАХ И ЖЕЉА

Жеље наше и страхови
у кораку сан слеђени
док застају сви дахови
танком нити омеђени.

На рамену руке десне
одсјај жељин маштом скривен,
левој руци прсти бесне
на устима страх прекривен.

Љуби жеља скок заносно,
ћути на дну страх пакосно,
сав у грчу стремећ крику
чекајући злу прилику.

Страх и жеља у двобоје
крећу увек и у низу,
трептај ока су обоје
далеко – а тако близу.

Из збирке песама Сновословље (2017)
Textual description of firstImageUrl

Сања Митровић | ПОБЕГУЉА

У будућност верујем
и у колима живот,
радио подесујем
на станицу Пирот...

Кишица паднала,
мокра ми сандала,
на посô се журкам,
сва од кишу цуркам,
длан у џепче гуркам,
од нервозу жмуркам,
времена се гнушам,
шефа нећу слушам,
да ми је да легнем
ил‘ негде побегнем
или бре га сместим
у ауто живот,
радио наместим
на станицу „Пирот“
па Турска ил‘ Грчка
да се душа брчка,
џаба тог сам жедна,
судбина ми бедна,
исто место тапкам
и по кишу шљапкам,
успут лају керови
из разнију смерови,
очи избуљујем,
с муњу ватру бљујем...

Из збирке песама Сновословље (2017)
Textual description of firstImageUrl

Сања Митровић | КАД МЕ ТУГА ВАЋА

Кад ме туга ваћа
не знам где су браћа,
клизи са мог ума
свих невоља сума.

Нигде се не клате
тог живља позлате
нит осмеси мили
док су живи били.

Прожме ме до сржи,
за гушу ме држи,
одело ми сјајно
очађави трајно.

Из мог ормара
као са олтара
звоцају шешири,
гунђају папири.

И стих један вири,
словне руке шири
да не ветропири,
песма да га смири.

Из збирке песама Сновословље (2017)
Textual description of firstImageUrl

Сања Митровић

Сања Митровић
Рођена је 16. децембра 1966. године у Београду. Сања је песникиња, сликарка, палиндромиста, преводилац и још много тога. Њена прва књига, збирка песама за децу и омладину, Сновословље и превод књиге аустријског надвојводе и принца Тоскане Лудвига Салватора  Срби са Јадрана (Оно што нестаје, Ношње са острва и планина Јадрана, Песме дрвећа) изазвале су велику пажњу код читалаца.
Живи и ствара у Карлсруеу (Немачка).
Textual description of firstImageUrl

Душан Ковачевић | СВАДБА

Тачно пре двадесет година
На данашњи дан
Женио се син
Пере Поштара из околине Ниша
Столови су били постављени
У дворишту
Испред куће
Око пола десет ујутро
А када су почели да долазе
Силни гости
Додавали су столове
И изашли на улицу
Да би око подне
Били на ауто-путу

У раним вечерњим сатима
Столови су прошли
Покрај Београда
И наставили ређање
Према Новом Саду
Тако да су
У свитање
Стигли до села Липолиста
У близини Суботице

Кад су трубачи засвирали
Прочеље стола је било
У дворишту младожење
А зачеље
У дворишту младе

Весеље је трајало
Недељу дана и недељу ноћи
А и данас се могу видети
Шерпе тањири виљушке чаше
Столице кости и разбијене флаше
Од Ниша до Суботице
Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин | НЕВИЂЕНОМ

Ми се никада ни видјели нисмо,
Спајала су нас само црна слова
И црни дани у дугоме низу;
Незнан и далек на уклетом броду
Што оштрим кљуном не сијече воду,
Ти си ми ипак био тако близу.

И моја младост, заробљена птица,
Радовала се ко сунчаном зраку
Теби незнаном, испод црног крова;
Био си радост једне душе младе,
Плашљива радост што још нема наде,
И златна прича измеђ црних слова.

Из збирке – Песме невиђеном
Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин | ПЕСМЕ И ЖИВОТ

Јер песме моје нису опевале,
Ил' нису смеле, или нису знале,
Највећу срећу и мој бол највећи.

Не тражи, друже, цео живот мој
У песми мојој!
Она је тек нит
Злаћана што тка
Основ, живот мој;
Животу моме она даде дрȃж,
И, веруј, никад није била лаж.

Песмама дадох први љупки цвет
Младости своје
И чаробне сне,
Свемоћне маште
Своје чудни свет;
Са срца мога почеле су лет,
У њима суза и осмех ми сја
Али за љубав нисам знала ја.

Не тражи, друже, у песмама све!
Љубав је моја
Била чудан цвет,
Опчинила их
Као очи зле;
Не тражи, друже, у песмама све,
Љубави после  мени сину дан,
Час сунцем, а час муњом обасјан.

Песама мојих уздрхтали звук
Тек каткад чу се,
Очара их моћ
Љубави моје;
Тек који јаук
Или смех, као пригушен звук;
У њима нећеш наћи што си рад:
Највећу срећу и највећи јад.

Из збирке – Песме невиђеном
Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин | ЛУТАЊЕ

За моје јаде нитко знао није,
Ил' записано у очима стоји
Све што ми младе отровало дане,
Да ми ниједан више не осване
Ведар кô прошли ведри дани моји.

По чему да ми читају на лицу
Да има нешто што ми душу мори?
Зар ми се леди осмјех на уснама,
Зар зборе моје очи о сузама
И о пламену што у мени гори?

Зар пригушену борбу што се води
На дну мог бића, слабије ил' јаче,
Може и туђе да запази око,
Као варницу што скочи високо
Са невидљиве далеке ломаче?

Јест, траје мучна борба годинама,
Јест, пламса ватра, ал' што је прижеже?
Моја је туга бескрајна голема,
Туга путника која циља нема
И вјечно хрли, а никад не стиже.

И ја премирем за нечим чезнући
Што мами, зове, кô варљиво звоно;
За чиме пођем, боли кад не стигнем,
А ако дођем, кад с очију дигнем
Вео, тад спознам да то није „оно“.

Из збирке –  Песме невиђеном 
Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин | ПЕКАР

Шта то пламти у по ноћи,
каква се то сенка креће?
Па то пекар на лопару
хлеб за хлебом у пећ меће.

Сеје, меси на велико
сву ноћ ради све што треба,
да би кад се пробудимо
за све било доста хлеба.
Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин | ЗИМА

Деца стално гунђала:
"Ово зима није,
нема Снешка Белића,
само киша лије."
А зима је слушала
приговоре ове,
одмах се одлучила
на подвиге нове.
Скупила је облаке
и северце грубе,
показала срдито
своје беле зубе.
Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин | * * *

Зашто ме миром не напојиш,
Горо вечито зелена,
Што ми заборав не поклониш,
Планино снежна, студена;

Зашто ме ти не успокојиш,
Бескрајно небо над њима,
Зашто ме надом не облијеш,
Ти сунце за облацима;

Да не посрћем с дана у дан
Од камена до камена,
И да ме терет не сатире
Ком не смем дати имена.

Из збирке – Откинуто лишће
Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин | ***

Ја сам себи и ружа и трн –
Јер ја хоћу зато тако боли...
А кад је дан и одвише црн,
Цвет процвета који срце воли
Ма најскупља залила га крв.

Ја сам себи и птица и црв,
Црв што трује часе најсрећније,
Што последњу исисава крв...
Али кад је небо најтамније,
Крила птице дигну ме учас.

Ја сам себи проклетство и спас:
Сумњом трујем наде најсветлије,
Ал' ме зато спасе песме глас
Када срце крикне најболније
И најцрњи кад му дође час.

Из збирке – Откинуто лишће
Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин | ПЈЕСМЕ НЕВИЂЕНОМ

   И рат ће једном проћи, вратит се мирно доба,
  Све што смо преживјели бит' ће нам као сан.

VII
Ја мира тражим, ал' га нашла нисам,
Тек каткад ми се чини да је мој;
Ал' срце јоште смирило се није,
Још мукла чежња у њему се крије,
Младост и живот траже дио свој.

Покопах снове младости и среће,
И срце моје сад је мртав град;
Ал' град тај сасвим опустио није,
Јер мјесто свега што у њем' би прије,
Остаде очај, оста горак јад.

И сад се буне преварене наде,
Жеље и снови у животу мом;
И као сјена уз мене се креће
Чежња за оним што бит' никад неће,
Очај за првим разореним сном.

X
Полако ми се враћа мир у душу:
Што бит' не може, треба прежалити.
Нек закопана на дну срца спава
Срећа и рана, ја ћу их сакрити.

Срећа и рана, зар то исто није?
Кад једну дирнем, друга се отвара:
Сјетим се среће, а рана заболи,
У рану дирнем, срећу ми дочара.

Из збирке – Песме невиђеном 
Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин

Јованка Хрваћанин
Рођена је 20. јануара 1899. у Дубици (Хрватској), а рано детињство је провела у Београду. Била је српска песникиња, преводилац, романописац, и писац за децу. Након смрти млађег брата и очевог губитка посла у Прес-бироу 1903. враћа се са породицом у родно место где заврашава основну школу. Јованкино школовање је било неуредно, обележено наглим прекидима и пресељењима, а све због политичких прилика и ангажовања њеног оца који је био оснивач и организатор првих светосавских беседа у Дубици и Јасеновцу, и члан главног одбора Радикалне странке. Ухапшен је и одведен у Загреб, и у болници загребачког затвора је дочекао крај рата. Гимназију је учила у Бјеловару и Београду, а након Првог светског рата је дипломирала на Филолошком факултету немачки језик и књижевност (1923) и положила професорски испит (1926). Радила је као професорка у Женској гимназији (1923-1931), Учитељској школи у Новом Саду, Првој женској гимназији у Београду (1933-1940). У Новом Саду је основала Удружење универзитетски образованих жена и била његов први председник. После Другог светског рата ради у Педагошком институту, у секцији за дечју и омладинску књижевност и штампу (1949-1950), а потом као уредник Дечје књиге (1951-1953), и са те дужности је пензионисана 1953.
Јованка Хрваћанин је прве песме објавила док је похађала основну школу а изразитије се посветила писању у гимназијским данима. У међуратном периоду настају збирке песама Пјесме невиђеном (1926), Откинуто лишће (1939) и кратка лирска проза Записи (1933). Као песник и преводилац присутна је у скоро свим тадашњим часописима: Књижевни југКњижевна ревијаЖена, СветлостНова светлостВенацМисли, алманаху Записи из Цетиња, Књижевни Север из Суботице, дечји лист Мирољуб,  Дечје новине из Новог Сада, ЗаставаПравда. У периоду  после Другог светског рата претежно се бави писањем за децу, како је сама говорила, подстакнута од Десанке Максимовић, и тада настају збирке: Рачунске шале за наше мале и Сабирање за најмлађе (1946), Занат је златан (1947), И ја рачунам (1951), Људи раде (1951), Мица с десет лица и њена другарица (1954), Под брезом (1955), Трагом срца (1972), Птице ме буде (1979). Написала је кратки епистоларни роман Невиђени (1995) објављен први пут у часопису ПроФемина у три наставка. Основа за роман је преписка са поморским капатаном, од новембра 1915. до марта 1918, коме се јавила на оглас у жељи да прекрати време које је у току рата провела у родном месту, у својеврсној изолацији. Део њеног опуса (Пјесме невиђеном, роман НевиђениЗаписи) настао у међуратном периоду, испињен је искуством из година одрастања и открива основна својства њене поетике: језгровитост казивања, склоност интроспекцији, орјентисаност на унутрашња преживљавања. Чежња за идеалом, за љубављу као интегралним искуством и истинским другим, који јесте спиритус мовенс њеног стварања, основа је на којој почива кохерентност написаног.
Знала је чешки, руски, француски, немачки, словеначки језик, али је највише преводила са словенских језика: Карела Чапека, Франа Шрамека, Максима Горког, Вјачеслава Иванова, Франца Бевка, Антона Ашкерца, Игора Шевченка, Ласју Украјинку, Кристину Бренкову, Ивана Цанкара.
О песникињи су похвално писали Јеремија Живановић, Исидора Секулић, Ксенија Атанасијевић, Љубица Марковић, Велимир Живојиновић, Божидар Ковачевић, Десанка Максимовић.
Песме су јој заступљене у антологији Србскé бáснířкy коју је приредио Ото Баблер (1929), Антологији српске поезије за децу коју је приредио Душко Радовић (1984).
Умрла је у Београду 1987. године.
Textual description of firstImageUrl

Миодраг Павловић | РЕКВИЈЕМ

Овога пута
умро не неко близу

Реквијем
у сивом парку
под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом
смрт је остала у празној соби
и спустила завесу

Осетите
свет је постао лакши
за један људски мозак

Пријатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капији
и једе грожђе

Зар ико остане веран
ономе што изгуби

Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке

И не опраштајте се при одласку
то је смешно
и погрдно
Textual description of firstImageUrl

Луј Арагон | ИЗМИСЛИЋУ ЗА ТЕБЕ РУЖУ


Све речи света које бих ти дао у исти мах
Све шуме Америке и све ноћне жетве неба
И све што сија и оно што око не може да види
Сав огањ земље са једном чашом суза
Плодно семе препотопских врста
И руку малог детета
Али и када бих ти могао дати сав калеидоскоп болова
Срце на крсту разузданих удова
Ограмну простирку мучених људи
Живих одраних у току погубљења
Изрована гробља непознатих љубави
Све што прелази преко подземних вода и Кумове Сламе
Велику звезду уживања у неком најбеднијем малоумнику
Кад бих сликао за тебе тај нејасни пејзаж
У коме бих сликао за тебе тај нејасни пејзаж
У коме се парови фотографишу на вашарима
И за тебе плачу опевани ветрови који моје жице кидају
Ђавоља служба вечног Обожавања
Проклетство мога тела с мојим духом
Које вређа будућност и проклиње прошлост
Ствара од свих јецаја аутоматску музику
Коју ћеш заборавити у орману
Када не буде било више славуја по дрвећу
Због силног им бацања пред твоје ноге
Када не буде било више довољно метафора
У једној лудој глави
Да се од њих може начинити притискивач за хартију
Када ти будеш била толико уморна
Да већ умиреш од мог чудовисног обожавања тебе
Да више нећу имати ни гласа ни стомака ни лице
Ни места на рукама и ногама за клинце да их закујеш
Када људски гласови буду
У мојим прстима поломили њихову чашу
И мој језик и моје мастило буду усахли
Као нека експериментална станица за међупланетарне ракете
А мора за собом буду оставила само заслепљујућу белину соли
И то тако добро да само сунце буде жедно
И светлост заиграла по дну воденичног јаза
А и угашени шкриљац и тамни небески свод
И сва бића за свагда буду исцрпљени од преображавања
Измислићу за тебе ружу
Textual description of firstImageUrl

Вислава Шимборска | ОСМЕСИ


Свет с већом надом гледа него што слуша.
Државници морају се смешкати.
Осмех значи да не губе дух.
Иако је игра замршена, а интереси контрадикторни,
Резултат непоуздан – увек је утешно
Када је зубало бело и срдачно.

Морају благонаклоно показивати чело
У конференцијским салама и на аеродромској писти.
Кретати се бодро, изгледати весело.
Овај оног дочекује, онај се с оним опрашта.
Насмејано лице је веома потребно, за објективе и гомилу.

Стоматологија у служби дипломатије
Гарантује спектакуларан резултат.
У опасној ситуацији не могу недостајати
Кљове добре воље и сложни секутићи.
Још нису таква времена да се на лицима види обична туга.
Збратимљено човечанство, по мишљењу сањара,
Претвориће земљу у предео осмеха.

Сумњам, државници оставимо то,
Не би се морали толико смешкати.
Већ само повремено: зато што је пролеће, зато што је лето,
Без нервозног грча и журбе.
Људско биће по природи је тужно.
На то чекам и унапред се радујем.

• Превели Бисерка Рајчић и Петар Вујичић
Textual description of firstImageUrl

Васко Попа | ПАДНИ МИ НА ПАМЕТ


Падни ми само на памет
Мисли моје образ да ти изгребу.
Изиђи само преда ме
Очи да ми залају на тебе.
Само отвори уста
Ћутање моје да ти вилице разбије.
Сети ме само на себе
Сећање моје да ти земљу
под стопалима раскопа.
Дотле је међу нама дошло.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана