Све што смо преживјели биће нам као сан.
VII
Ја мира тражим, ал' га нашла нисам,
Тек каткад ми се чини да је мој;
Ал' срце јоште смирило се није,
Још мукла чежња у њему се крије,
Младост и живот траже дио свој.
Покопах снове младости и среће,
И срце моје сад је мртав град;
Ал' град тај сасвим опустио није,
Јер мјесто свега што у њем' би прије,
Остаде очај, оста горак јад.
И сад се буне преварене наде,
Жеље и снови у животу мом;
И као сјена уз мене се креће
Чежња за оним што бит никад неће,
Очај за првим разореним сном.
X
Полако ми се враћа мир у душу:
Што бит' не може, треба прежалити.
Нек закопана на дну срца спава
Срећа и рана, ја ћу их сакрити.
Срећа и рана, зар то исто није?
Кад једну дирнем, друга се отвара:
Сјетим се среће, а рана заболи,
У рану дирнем, срећу ми дочара.
Из збирке – Пјесме невиђеном (1926)
