И рат ће једном проћи, вратит се мирно доба,Све што смо преживјели биће нам као сан.
VII
Ја мира тражим, ал' га нашла нисам,
Тек каткад ми се чини да је мој;
Ал' срце јоште смирило се није,
Још мукла чежња у њему се крије,
Младост и живот траже дио свој.
Покопах снове младости и среће,
И срце моје сад је мртав град;
Ал' град тај сасвим опустио није,
Јер мјесто свега што у њем' би прије,
Остаде очај, оста горак јад.
И сад се буне преварене наде,
Жеље и снови у животу мом;
И као сјена уз мене се креће
Чежња за оним што бит никад неће,
Очај за првим разореним сном.
X
Полако ми се враћа мир у душу:
Што бит' не може, треба прежалити.
Нек закопана на дну срца спава
Срећа и рана, ја ћу их сакрити.
Срећа и рана, зар то исто није?
Кад једну дирнем, друга се отвара:
Сјетим се среће, а рана заболи,
У рану дирнем, срећу ми дочара.
Из збирке – Песме невиђеном
