Јованка Хрваћанин
Рођена је 20. јануара 1899. у Дубици (Хрватској), а рано детињство је провела у Београду. Била је српска песникиња, преводилац, романописац, и писац за децу. Након смрти млађег брата и очевог губитка посла у Прес-бироу 1903. враћа се са породицом у родно место где заврашава основну школу. Јованкино школовање је било неуредно, обележено наглим прекидима и пресељењима, а све због политичких прилика и ангажовања њеног оца који је био оснивач и организатор првих светосавских беседа у Дубици и Јасеновцу, и члан главног одбора Радикалне странке. Ухапшен је и одведен у Загреб, и у болници загребачког затвора је дочекао крај рата. Гимназију је учила у Бјеловару и Београду, а након Првог светског рата је дипломирала на Филолошком факултету немачки језик и књижевност (1923) и положила професорски испит (1926). Радила је као професорка у Женској гимназији (1923-1931), Учитељској школи у Новом Саду, Првој женској гимназији у Београду (1933-1940). У Новом Саду је основала Удружење универзитетски образованих жена и била његов први председник. После Другог светског рата ради у Педагошком институту, у секцији за дечју и омладинску књижевност и штампу (1949-1950), а потом као уредник Дечје књиге (1951-1953), и са те дужности је пензионисана 1953.
Јованка Хрваћанин је прве песме објавила док је похађала основну школу а изразитије се посветила писању у гимназијским данима. У међуратном периоду настају збирке песама Пјесме невиђеном (1926), Откинуто лишће (1939) и кратка лирска проза Записи (1933). Као песник и преводилац присутна је у скоро свим тадашњим часописима: Књижевни југ, Књижевна ревија, Жена, Светлост, Нова светлост, Венац, Мисли, алманаху Записи из Цетиња, Књижевни Север из Суботице, дечји лист Мирољуб, Дечје новине из Новог Сада, Застава, Правда. У периоду после Другог светског рата претежно се бави писањем за децу, како је сама говорила, подстакнута од Десанке Максимовић, и тада настају збирке: Рачунске шале за наше мале и Сабирање за најмлађе (1946), Занат је златан (1947), И ја рачунам (1951), Људи раде (1951), Мица с десет лица и њена другарица (1954), Под брезом (1955), Трагом срца (1972), Птице ме буде (1979). Написала је кратки епистоларни роман Невиђени (1995) објављен први пут у часопису ПроФемина у три наставка. Основа за роман је преписка са поморским капатаном, од новембра 1915. до марта 1918, коме се јавила на оглас у жељи да прекрати време које је у току рата провела у родном месту, у својеврсној изолацији. Део њеног опуса (Пјесме невиђеном, роман Невиђени, Записи) настао у међуратном периоду, испињен је искуством из година одрастања и открива основна својства њене поетике: језгровитост казивања, склоност интроспекцији, орјентисаност на унутрашња преживљавања. Чежња за идеалом, за љубављу као интегралним искуством и истинским другим, који јесте спиритус мовенс њеног стварања, основа је на којој почива кохерентност написаног.
Знала је чешки, руски, француски, немачки, словеначки језик, али је највише преводила са словенских језика: Карела Чапека, Франа Шрамека, Максима Горког, Вјачеслава Иванова, Франца Бевка, Антона Ашкерца, Игора Шевченка, Ласју Украјинку, Кристину Бренкову, Ивана Цанкара.
О песникињи су похвално писали Јеремија Живановић, Исидора Секулић, Ксенија Атанасијевић, Љубица Марковић, Велимир Живојиновић, Божидар Ковачевић, Десанка Максимовић.
Песме су јој заступљене у антологији Србскé бáснířкy коју је приредио Ото Баблер (1929), Антологији српске поезије за децу коју је приредио Душко Радовић (1984).
