Јованка
Хрваћанин рођена је 20. јануара 1899. у Дубици (Хрватској), а рано
детињство је провела у Београду. Била је српска песникиња, преводилац,
романописац, и писац за децу. Након смрти млађег брата и очевог губитка посла у
Прес-бироу 1903. враћа се са породицом у родно место где завршава основну
школу. Јованкино школовање је било неуредно, обележено наглим прекидима и
пресељењима, а све због политичких прилика и ангажовања њеног оца који је био
оснивач и организатор првих светосавских беседа у Дубици и Јасеновцу, и члан
главног одбора Радикалне странке. Ухапшен је и одведен у Загреб, и у болници
загребачког затвора је дочекао крај рата. Гимназију је учила у Бјеловару и
Београду, а након Првог светског рата је дипломирала на Филолошком факултету
немачки језик и књижевност (1923) и положила професорски испит (1926).
Радила је
као професорка у Женској гимназији (1923-1931), Учитељској школи у Новом Саду,
Првој женској гимназији у Београду (1933-1940). У Новом Саду је основала
Удружење универзитетски образованих жена и била његов први председник. После
Другог светског рата ради у Педагошком институту, у секцији за дечју и
омладинску књижевност и штампу (1949-1950), а потом као уредник Дечје књиге
(1951-1953), и са те дужности је пензионисана 1953. године.
Јованка
Хрваћанин је прве песме објавила док је похађала основну школу а изразитије се
посветила писању у гимназијским данима. У међуратном периоду настају збирке
песама Пјесме невиђеном (1926), Откинуто лишће (1939) и кратка
лирска проза Записи (1933). Као песник и преводилац присутна је у скоро
свим тадашњим часописима: Књижевни југ, Књижевна ревија, Жена,
Светлост, Нова светлост, Венац, Мисли, алманаху Записи
из Цетиња, Књижевни Север из Суботице, дечји лист Мирољуб, Дечје
новине из Новог Сада, Застава, Правда. У периоду после Другог
светског рата претежно се бави писањем за децу, како је сама говорила,
подстакнута од Десанке Максимовић, и тада настају збирке: Рачунске шале за
наше мале и Сабирање за најмлађе (1946), Занат је златан (1947),
И ја рачунам (1951), Људи раде (1951), Мица с десет лица и
њена другарица (1954), Под брезом (1955), Трагом срца (1972),
Птице ме буде (1979).
Написала је
кратки епистоларни роман Невиђени (1995) објављен први пут у часопису ПроФемина
у три наставка. Основа за роман је преписка са поморским капетаном, од
новембра 1915. до марта 1918, коме се јавила на оглас у жељи да прекрати време
које је у току рата провела у родном месту, у својеврсној изолацији. Део њеног
опуса (Пјесме невиђеном, роман Невиђени, Записи) настао у
међуратном периоду, испуњен је искуством из година одрастања и открива основна
својства њене поетике: језгровитост казивања, склоност интроспекцији, оријентисаност
на унутрашња преживљавања. Чежња за идеалом, за љубављу као интегралним
искуством и истинским другим, који јесте спиритус мовенс њеног стварања, основа
је на којој почива кохерентност написаног.
Знала је
чешки, руски, француски, немачки, словеначки језик, али је највише преводила са
словенских језика: Карела Чапека, Франа Шрамека, Максима Горког, Вјачеслава
Иванова, Франца Бевка, Антона Ашкерца, Игора Шевченка, Ласју Украјинку,
Кристину Бренкову, Ивана Цанкара.
О песникињи
су похвално писали Јеремија Живановић, Исидора Секулић, Ксенија Атанасијевић,
Љубица Марковић, Велимир Живојиновић, Божидар Ковачевић, Десанка Максимовић.
Песме су јој
заступљене у антологији Србскé бáснířкy коју је приредио Ото Баблер
(1929), Антологији српске поезије за децу коју је приредио Душко Радовић
(1984).
Умрла је у
Београду 1987. године.
