Спајала су нас само црна слова
И црни дани у дугоме низу;
Незнан и далек на уклетом броду
Што оштрим кљуном не сијече воду,
Ти си ми ипак био тако близу.
И моја младост, заробљена птица,
Радовала се ко сунчаном зраку
Теби незнаном, испод црног крова;
Био си радост једне душе младе,
Плашљива радост што још нема наде,
И златна прича измеђ црних слова.
Из збирке – Пјесме невиђеном (1926)
