Видљивој у облику ове плоти,
Није за тебе било места, кћери;
Ти си празнина у свакој лепоти
Вртова, мора, градова и кула
У тромом блеску година што мину —
Свеједно, ти су устук од расула,
Садржај који пориче празнину.
Играчке сам ти доносио, затим
Књиге и плоче које волела си,
А све у исто, неко твоје време;
Тако ме стално храбриш да те схватим
У настајању, нестајању: да си
Плод што га роди измишљено семе.
(22. V 1989)
