Горо вечито зелена,
Што ми заборав не поклониш,
Планино снежна, студена;
Зашто ме ти не успокојиш,
Бескрајно небо над њима,
Зашто ме надом не облијеш,
Ти сунце за облацима;
Да не посрћем с дана у дан
Од камена до камена,
И да ме терет не сатире
Ком не смем дати имена.
Из збирке – Откинуто лишће (1939)
