по дворишту јуче
без надзора будног
из разлога чудног
три тунела прокопа
да се Кине докопа.
Читав дан је трком
по травњаку мрком
пут за Кину вребало
и по земљи гребало.
У гребању првом
срело се са црвом,
залајало двапут
и питало за пут:
„Казуј црве где је то
Шангај, Пекинг, Хоанг Хо?
Црв му рече одлазећи:
„Еј, шашави створе псећи“!
У копању другом
срце обли тугом
јер му рече ровац:
„Живот или новац“!
Тад лепи стан његов,
добар као бегов,
као гром са неба
куче шапом згреба,
одоше тапете
и ето ти штете.
Да не буде туче,
повуче се куче.
Ни гребање треће
не донесе среће,
паде му на очи мрак,
наиђе на корен јак
и поглед му с репом сморен
„Откуд ли је овде створен,
овај тако снажан корен,
кад нигде дрвећа нема,
баш стварно дилема“!
Село куче па се мисли
„Малери ме неки стисли,
пут до Кине ја не сазна,
и још ће ме чекат казна,
што сам травњак мамин, јао,
уништио, изорао,
а хтео сам од милине
само мало поћ до Кине,
тражит неко постројење
и штоф мами за кројење,
сомот и још нека платна
па нек шије мама златна“.
„Хтедох само сваким трунком
и низ Јанг Це пловит чунком,
к селу оном с планине
где су нај, нај тканине,
за маму, од свиле
у боји чинчиле“.
Из збирке песама Сновословље (2017)
