slike pesnika

Милан Ракић – ПЕСНИКУ

Господ ти је дао свету искру. Кресни,
И обасјај таму где песници живе,
Мајушности своје нека буду свесни.

Сруши, к`о од шале, њихове олтаре
И идоле многе којима се диве!
Разбиј предрасуде и калупе старе!

О размахни руком крепком, нек се крха
Стара трошна зграда од дна па до врха!
Гони бедну браћу к`о бура матрозе!

Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху,
Крстећи се, чују твоју песму плаху
Где грми крај њине сликоване прозе!
slike pesnika

Петар Кочић – ЈАБЛАН


На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе, расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.
Сваке вечери, откад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Два пута га на недјељу соли. И ужину с њим полови. Воли он Јаблана – јер је Јаблан најјачи бак у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити, кад је Јаблан с њиме.
– Само шјутра! – трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.
Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му:
– Добро се ти, Јабо, наруцај. Руцај, бате, колико ти дуса подноси... Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги мој Јабо – само шјутра!
У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање. Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу.
– Зар мене, Јабо? – пита га пријекорно. – Сад ћу ја плакати.
Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.
– Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо!
Пољубише се. Лујо огрне хаљиницу, па се опет спусти на влажну траву да сања о сјутрашњем дану.
Сјутра ће се његов Јаблан бости с царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља: да се Јаблан и с Рудоњом пободе. Преклињао је кнеза да му испуни жељу. И старији су људи молили кнеза.
– Ма, људи моји, није то тако лако – царски је во! Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство да се боду, добро и јест – не браним ни ја; не одреди ли – није ништа било! Је ли тако, браћо?
– Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој! Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се.
Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња.
О томе Лујо будан сања. Час види како је Јаблан пао, како убоден издише; час опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига:

Воло-лиге, доло-лиге!
Јаче моје мило баче
од те ваше јадне краве!
Ћа, кравуљо, нагрдуљо!
Нагрдим ти говедара
и у кући кућаницу
и на струзи струганицу

– Јабо, је ли теби студено? – чује се Лујо испод хаљинице.
Јаблан пасе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај њег'. Послије дугог полусањивог, дрхтавог трзања пре-вари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код доброг друга.
Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућа, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине. Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини, од зелених шљивика, кроз које стрше. Само се гдје-гдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче, када га мати подоји и уљуља.
***
Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак – па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све трепти, прелива се! Само, тамо далеко испод планина у присојима, трепери магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином.
– О, свануло већ – протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. – Јабо, бате, што ме нијеси пробудио?
Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли.
– Е, кад си се тако, бате, наруцо, ето ти, па мало 'нако заслади! – вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби.
Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.
Вране пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Цувари хајкају! Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране.
Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли – не чује он те галаме, тог живота, који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану.
Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап:
– 'Оће Јабо надбости – неће; 'оће – неће; 'оће – неће; 'оће – викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости.
Од драгости стаде љубити и грлити бака.
– Је л' де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски. Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази свому Јуји! – поче му се безазлено улагивати.
У разговору са Јабланом стиже Лујо кнежевој кући, гдје се бијаше доста свијета искупило. Светац је, не ради се, па дошли људи, да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду.
Луји се стеже срце, кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана.
– Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! – уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући од људи, мјерити штап. Изиђе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице.
– Јеси ли се уплашио, мали?
– Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија – соколи га један чичица.
– Не бојим се ја, вала, ништа! – вели Лујо поуздано.
– Богме ћеш ти, малишане, и јаукнути кад Рудоња исуче Јаблану цријева – застрашава га пољар. – А и јест ми млого додијо.
– Е, то ћемо, пољаре, истом виђети! – смије му се пркосно, заједљиво Лујо.
– Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене! – викну кнез оштро, готово званично. – Поведите бакове на ову раван ниже плота!
Изведоше их. Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају.
– Трке, Јаблан!
– Трке, Рудоња!
Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима.
Лујо дршће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. Избечио крупне грахорасте очи, не трепће. Сваки покрет прати; сваки удар одјекне у разиграном срцу. Стиснуо се, погнуо се – помогао би Јаблану, да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба.
Рудоња насрну свом силом.
– Поду'вати га, Јабо! – викну Лујо као изван себе. Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно кољено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата.
– Не дајте, људи, нагрди вола! – узвикну преплашено кнез.
Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно – силно одјекују.
slike pesnika

Велимир Живојиновић Масука – ГРУДОБОЉА

Обручила ми се једне студене ноћи
На пустој пољани, док је шибао ветар,
И загрлила ме својом кошчатом руком
И припила ме уз груди и уз усне,
И десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
С клицањем од кога обамиру чула,
Пекла ме пољупцима од пламена
И гризла ми зубима усне, и ломила рукама кости
У страсном грљењу. И певала ми песме
Џенетске. И путевима од пламена
Водала ме у непознате земље
Сјаја и чуда и језивих лепота.
Десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
Пекући ме својим очима од запаљена уља,
Сисала је, дахом од пламена,
Као вештица моју душу
И пила, из жежених путира, моју крв,
Пресипљујући је, у разблудној напитости,
За раскошну гозбу нашег венчања,
Док су по црним кутовима наше колибе
И на мрачном тавану
Корови ветрова
Певали свадбене песме.
Сад седимо једно поред другог у постељи,
Погнутих глава
И бленемо тупо у мир.
Отпеване су оргије.
Са рукама око колена, неочешљана и ружна,
Непомично се ослања на мене својим костима
Досада.

И молим је: иди! И преклињем је: остави ме!
И уверавам је речима најсрдачнијим
Да ми није више потребно њено друштво.
И, захваљујући јој с нежношћу за све,
Молим је да се не мучи више у овој досади:
Напољу је пролеће и море
И поворке мириса шетају преко брда. –
Ал' она, непомична, ћути.

У мени тад узавире гњев
И довикујем јој да ми је одвратна,
Да је се гнушам, да је мрзим.
И бацам јој увреду за увредом,
И бирам речи све погрдније,
Најужасније, најпрљавије,
И вапијем, и цичим,
И у запенушеном бесу
Довикујем јој: Напоље! –
Али она, смешећи се, ћути.
Ја бесним
И хватам је за прљаву косу
И, ван себе,
Петама хоћу да је избацим
Из своје постеље. –
А она се само приклања уза ме
И ја осећам
Да је ни маћи не могу
И да јој је сваки прст
Тежи од олова.

Тад устајем и бежим. –
Али она,
Као да хоће да ми се руга
Устаје са мном и корача са мном,
Са мном се у трку враћа
И са мном смешећи се пада
На нашу постељу.

Од бола
У јастук заривам главу
И ридам
И кунем Бога
Који ме створи . . .
А када се исплачем,
Чини ми се да је мања грубост њеног осмеха
И лакши терет њеног рамена
Које се припија уз мене.

И онда, сатима, окренувши једно другомв леђа
У немоћи и резигнираном трпљењу,
Седимо у постељи, уморни, ћутке,
Да опет заједно легнемо
И опет заједно устанемо сутра.
slike pesnika

Велимир Живојиновић Масука – * * *

Већ смо се привикли једно на друго
И помирили у мржњи.
У досади нам пролази дан
И у уморном ћутању.
Али ме она не оставља никад:
Заверили смо се крвљу.
Само понекад, ноћу,
Кад сањам о свом детињству
Па трчим преко нашег дворишта
За братом, уз врисак и уз смех,
Ја заборавим на њено присуство.
Но и тад, усред највеће радости,
Кад ширим руке да брата ухватим,
Осетим како ме, као ради неке тупе опомене,
Окрећући се, удари у ребра
Својим кошчатим лактом.
И онда знам опет да је ту
И, пробуђен, чујем, кров врели дах, суво кашљање.

А у мраку се сијају
Два ока од запаљена уља.
slike pesnika

Велимир Живојиновић Масука – ТИШИНА, БУРА И ЧЕЖЊА

На небу се цртају руже
У крвавоме мору вечери.
Кроз полусјај златице круже,
А далеко се блеште глечери.
Прозрачни мирис и мир. И дрхтај млак.
И сјајем проткани мрак.

Тишина. Само крешти
У срцу моме бура. Цичи, бесни.
И кида срце свесни
Бол. И мучки трешти
За љутом муњом гром
У дом, у мој дом.

О, како би добро било,
Када би, далека, ти
Дошла, и на своје крило
Спустила главу моју уморну, да зли
Духови у њој уљуљкани буду!
Да уснама, које дубоко ћуте,
Да руком, што потиљком тражи путе,
Умириш срце моје, ову луду.

Па онда, за вечери јасне,
Уз ведре одјеке касне,
Да тихо, да тише спим,
Док трне сумрак и сјај,
И дах, и дах мој с њим.
Па ноћ. Па мир. Па крај!
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта