Textual description of firstImageUrl

Сања Митровић | КАД МЕ ТУГА ВАЋА



Кад ме туга ваћа
не знам где су браћа,
клизи са мог ума
свих невоља сума.

Нигде се не клате
тог живља позлате
нит осмеси мили
док су живи били.

Прожме ме до сржи,
за гушу ме држи,
одело ми сјајно
очађави трајно.

Из мог ормара
као са олтара
звоцају шешири,
гунђају папири.

И стих један вири,
словне руке шири
да не ветропири,
песма да га смири.

Из збирке песама Сновословље (2017)



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана