не знам где су браћа,
клизи са мог ума
свих невоља сума.
Нигде се не клате
тог живља позлате
нит осмеси мили
док су живи били.
Прожме ме до сржи,
за гушу ме држи,
одело ми сјајно
очађави трајно.
Из мог ормара
као са олтара
звоцају шешири,
гунђају папири.
И стих један вири,
словне руке шири
да не ветропири,
песма да га смири.
Из збирке песама Сновословље (2017)
