Артур Рембо

Песник, по мишљењу Рембоа, мора да упозна све облике љубави, патње, лудила, да истражује самог себе, да постане више него ико велики болесник, велики злочинац, велики проклетник и врховни Учењак како би на крају стигао до незнаног. То је истовремено и његов животни и песнички програм. Због потребе да досегне неки други свет далеко од скучене средине Шарлевила покушава да побегне у Париз. На позив Пола Верлена, тада најистакнутијег песника у Паризу, 1871. године Рембо улази у париски песнички круг, али без икаквих литерарних амбиција у професионалном смислу. Његов распусни живот са Верленом, отргнутим од жене и породице, завшава се драматично. Верлен је пуцао у Рембоа и лакше га је ранио када је овај решио да га напусти и том приликом завршио у затвору. Рембо се враћа у родитељску кућу уз горко осећање пораза. Пише књигу песама у прози Боравак у паклу (1873), своју духовну биографију, неку всту извештаја о проживљеној кризи и неуспеху, отрежњењу.
Његов будући скитнички живот протећи ће у знаку потпуне духовне усамљености, а његови поетски записи које ће бележити пре него што као песник коначно не заћути биће први поетски текстови у историји поезије без намере да се њима оствари било каква комуникација. Прозне песме Илуминације (1874) настају на граници тишине и сматрају се врхунцем Рембоовог поетског дела, најснажнијим извором онога што данас зовемо модерним поетским изразом.
Са двадесет једном годином престаје да пише и наставља живот као скитничар, трговац, кријумчар оружја и истраживач егзотичних крајева.
Из Африке се враћа у Француску 1891. године због тумора на нози и умире после ампутације ноге.
Написао збирке песама:
Илуминације (1872-74)
Сезона у паклу (1873)