slike pesnika

Соња Шестаков | СКИТНИЦЕ

Владимир и Естрагон седе,
Не чекају више ни тебе ни мене.
Наши митски преци, наши опевани јунаци,
Како ли је у тој ципели,
Знамо ја и ти.
Грејем руке на топлој ватри,
Која гори из контејнера и знам,
Мој избор је прави,
Нећу да се вратим тој руљи, том свету
Угланцаних ципела у покрету,
Ушанчаних у распоред поретка,
Вођених идејом напретка.
Бежите од мене ниткови,
Пропалице,
Пљунућу вам у лице.
Остављени соју, у новом царевом руху.
Идем ја са својом песмом руку под руку
slike pesnika

Соња Шестаков | МУК

Мук се ширио том стазом,
Сматрајући својим газом те колодворе и хаусторе,
Бојишта и буњишта, стрељачке одреде пред зору,
Туђе клетве и заклетве, тихо, тише,
Да се не чује, да се не види, да се о томе не говори,
Јер, мук је то, мук, који једе све у свом налету сујете,
мали, мали мук, који наравно ћути,
јер шта би фруго радио мук,
ћутао и жвакао, жваке за нечија туђа уста направљене,
а доспеле овде ко зна којим путевима и за чији рачун
данас жваћу, ко то зна,
све је то кажу испричана прича, понављана, отрцана,
а они знају боље, јер су увежбали своје чељусти
жваћући ту своју нову,
модерну, савремену жваку,
која је побацала све са свог тихог пароброда будућности,
шапућући тихо, тише нове приче свакоме
ко се окрене макар и на секунд да погледа у друго лице,
у човека, тражећи у њему њега, онога кога је знао и волео,
а мук шкргуће зубима и каже, није тачно,
све се мења, из корења,
тече, све тече, јер да се окренеш још једном- скаменићеш се
схвати, гледај само напред, два пут те нећемо звати, јер
будућност је само за изабране, лепе и нашминкане,
а не за тебе, који памтиш, који тражиш, који се сећаш,
схвати, нећу ти помоћи, мораш поћи!
Људи, чудне ћуди, мало виде, мало завиде,
Мало се отргну па се предају,
Падну па устану, јер и живот тече, што се мора није тешко,
Али немој претешко, јер један је живот, свако своје
 бреме носи, гледају их туђе очи, увек будне, да замесе неке
чудне пите с јабукама, које из непознатог разлога деле
по кућама и солитерима, облакодерима, тражећи да буду
радо виђен гост, са том тишином коју носе и свима пркосе,
мислећи на своју стару пасију, како стићи до Вавилона,
како надвладати, победити, поробити, како смрвити и
како сломити, како раздвојити па поново спојити,
како уништити и затрети, све што се противи муку
који говори у име мука, и обраћа се стрељачком пуку
у зору.
slike pesnika

Соња Шестаков | ЕНТУЗИЈАЗАМ

Ентузијазам је сваки дан
Нешто што вам не дам,
А то што сматраш ти сад
Је нечији други склад,
Не наш, не мој и твој,
Него, ко би га знао с чим
се може то упоредити,
сем са тим што је твој крај
данас сав у стопама мојим и
не сумњај да је дан онај што
године броји.
Сваки нам је дан дуг и досадан, рече песник
једне вечери мислећи на своју драгу, давно
изгубљену у досади сна.
И тако, сваки нам је дан дуг и досадан, заиста.
Говорећи искрено, а мислећи сасвим нешто
Своје и неочекивано, мислим да је и овај дан ипак мој,
И само мој, трудећи се да га сломе, да га покваре,
Поставе у распоред нечијих туђих живота,
Изабраних у жребу нечијег туђег лименог добоша,
Мислећи да је свет заиста позорница, и,
Ту смо ми лаковерни,
Стали и гледали, мислећи-
Ма не, ипак, само ја,
А други, они други, ко из
Вашара таштине, само мислећи-
Види је : опет све нешто ради...
slike pesnika

Соња Шестаков

Соња Шестаков
Рођена је 16. децембра 1988. године у Београду. Завршила  је Пету београдску гимназију, затим Филолошки факултет –  Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. Завршила је мастер студије на истом факултету с темом Питање историјског прогреса у делима Солжењи-цина и Киша  и за тај рад  добила награду Радмила Милентијевић. Један семестар студирала је историју у Санкт Петербургу.
 Бави се писањем од својих студентских дана- пише поезију, романе, кратке приче и драме.
Живи у Београду.
slike pesnika

Владимир Набоков – НЕРОЂЕНОМ ЧИТАОЦУ

Ти, житељу будућих векова
љубитељу старина, једног дана
открићеш антологију стихова,
која је неправедно покопана.

И ти ћеш бити пајац, по мери
епохе: у фраку и реденготу.
Налакти се. Слушај. Изабери
из прохујалог најзвучнију ноту.

Шеснаест редова, крунисаних
нејасном фотографијом... И подсмех
који презире, стил угрожених,
једноставност као беду, као грех.

Сада сам с тобом. Не знам да ли си вољан
да примиш оно што дарује мрак.
Осећаш ли оринахз: хладан зрак
прошлости... Праштај. Ја сам задовољан.

1930.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта