паткован Јован мерка
и четка своја перка
да се дотерка, зверка.
У бару метнуо батке
и допливô до Златке
а Златка воду млатка
слатка, ах тако слатка.
Јовану љубав на души,
перје би да осуши
уз пудер, с два маха кратка
да себе не изблатка.
Јован би хтео да гаче,
Јован би хтео да цмаче,
да слатку нежно уштине,
принцезу сред баруштине.
Да гакне и сунце такне,
да се до неба облакне,
шапћућ крај своје паткице:
„Суво си злато, Златкице“.
Ал ћути паткован Јован,
дан му баш није плован,
неспретно водицом прска.
Да л‘ га је млатнула трска?
Мисао да му превари,
онамо, где су шевари,
не тежи разговору,
Јовану језик у чвору.
Али је зато Златкица
баш промућурна паткица,
мудрица једна, сновица,
знаде шта мисли Јовица.
Златка преслатка звер је,
Јована хоће јој перје,
с њим би да нађе суштину,
да избистри баруштину.
Златкица Јовану жмигну,
он жарно главицу дигну
и би му све другачије
због те љубави пачије.
Одоше уз погледе страсне
да неке ствари разјасне.
Из збирке песама Сновословље (2017)