Јер ја хоћу зато тако боли...
А кад је дан и одвише црн,
Цвет процвета који срце воли
Ма најскупља залила га крв.
Ја сам себи и птица и црв,
Црв што трује часе најсрећније,
Што последњу исисава крв...
Али кад је небо најтамније,
Крила птице дигну ме учас.
Ја сам себи проклетство и спас:
Сумњом трујем наде најсветлије,
Ал' ме зато спасе песме глас
Када срце крикне најболније
И најцрњи кад му дође час.
Из збирке – Откинуто лишће (1939)
