Textual description of firstImageUrl

Јованка Хрваћанин | ЛУТАЊЕ



За моје јаде нитко знао није,
Ил' записано у очима стоји
Све што ми младе отровало дане,
Да ми ниједан више не осване
Ведар кô прошли ведри дани моји.

По чему да ми читају на лицу
Да има нешто што ми душу мори?
Зар ми се леди осмјех на уснама,
Зар зборе моје очи о сузама
И о пламену што у мени гори?

Зар пригушену борбу што се води
На дну мог бића, слабије ил' јаче,
Може и туђе да запази око,
Као варницу што скочи високо
Са невидљиве далеке ломаче?

Јест, траје мучна борба годинама,
Јест, пламса ватра, ал' што је прижеже?
Моја је туга бескрајна голема,
Туга путника која циља нема
И вјечно хрли, а никад не стиже.

И ја премирем за нечим чезнући
Што мами, зове, кô варљиво звоно;
За чиме пођем, боли кад не стигнем,
А ако дођем, кад с очију дигнем
Вео, тад спознам да то није „оно“.

Из збирке –  Песме невиђеном 



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана