Јер песме моје нису опевале,Ил' нису смеле, или нису знале,
Највећу срећу и мој бол највећи.
Не тражи, друже, цео живот мој
У песми мојој!
Она је тек нит
Злаћана што тка
Основ, живот мој;
Животу моме она даде дрȃж,
И, веруј, никад није била лаж.
Песмама дадох први љупки цвет
Младости своје
И чаробне сне,
Свемоћне маште
Своје чудни свет;
Са срца мога почеле су лет,
У њима суза и осмех ми сја
Али за љубав нисам знала ја.
Не тражи, друже, у песмама све!
Љубав је моја
Била чудан цвет,
Опчинила их
Као очи зле;
Не тражи, друже, у песмама све,
Љубави после мени сину дан,
Час сунцем, а час муњом обасјан.
Песама мојих уздрхтали звук
Тек каткад чу се,
Очара их моћ
Љубави моје;
Тек који јаук
Или смех, као пригушен звук;
У њима нећеш наћи што си рад:
Највећу срећу и највећи јад.
Из збирке – Песме невиђеном
