
"Ово зима није,
нема Снешка Белића,
само киша лије."
А зима је слушала
приговоре ове,
одмах се одлучила
на подвиге нове.
Скупила је облаке
и северце грубе,
показала срдито
своје беле зубе.
Какви тебе, срце, Тајни јади ломе, Те ме често молиш: Поклони ме коме! Та у мојим грудма Пакост те не слама, У вину те купам, Лежиш на песма...