Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | САЗНАЊЕ


Зашто си тајна душо немирна
Шта скривају очи црне
Љубав или грех тражиш сва умилна
Док од слутње срце трне

Зашто су сузе често лажне
А осмех искрен као бол
Кад су ситнице обично неважне
Чија је лађа - чији мол

Зашто се бојим мириса руже
Чији нектар кушао је трут
А  знам - и мени све ће да пруже
Латице што дрхте као прут

Зашто бих умро због сазнања
Да роси круницу отвараш
И у мрежи пауковог ткања
Чедност тек нади остављаш

Зашто у снима тражим истину
Расцвале пупољке љубави
Кад рекоше да је у вину
А њена суштина ме дави

Зашто верујем лепоти зоре
Кад сванути увек мора
И речи испод мождане коре
Замутиће сјај извора

Зашто бежим кад угледам сенке
У тами сопственог бића
Кад знам -  све је део теревенке
Љубавни бол без покрића
Textual description of firstImageUrl

Иво Андрић | ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

ОД САМОГ ПОЧЕТКА

У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.
Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежално и преболео као болест која се болује само једном у животу.
Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличнијим облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би и смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У јулу, августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не одмиче од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по неприметном пуцкетању паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула.
Али кад почне да се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а на јасној кори дрвета укаже се муњевита веверица која већ мења длаку, привиђење почиње да се губи и бледи. Све су рећи они ситни шумови које сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно нестану шале за које знају само безбрижност младости и вечити свет снова. Невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојада. Сад је нема.
Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из ког устаје и јавља ми се нередовно и неочекивано, по законима којима је тешко ухватити крај. Видљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од створења које је и жена и авет. И потпуно исто као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.
Тако прошле јесени. Наступио је крај октобра. Чини ми се да је био последњи дан тога месеца. Већ други дан како дувају неки ветрови. Не смирују се ни ноћу, као џелати који имају да се обрачунају са цвећем, лишћем, гранчицама. Прате их неке строге кише као њихови помагачи. На западном небу неко мрачно црвенило, крв на њему, хотелске етикете јарких боја и, као модрице на телу, трагове носачке нестрпљивости и дана и ноћи проведених у фургонима. Одједном ми се учини да на никлованом затварачу видим плаву женску влас. Скочих. Уплетена чврсто у браву, то је била једна једина влас, плава, н тврда као откинута жица. Нисам смео да приђем и да је се дотакнем, јер у том тренутку протрнух истом оном језом од пре два месеца, у предсобљу алпског хотела.
Дакле, ипак је неко морао лежати на тим коферима са просутом косом и дицем у длановима! Кружио сам око свога открића неколико тренутака, а затим, као по наредби, пренесох опет сто на старо место, заједно са лампом и хартијама. Иза мене остаде ниша у полумраку. Нагонски сам се повлачио из те мучне игре коју нисам тражио и у којој нисам господар.
Било ми је још хладније. Усиљавао сам се да не мислим на малопређашње откриће. И кад сам у том успео, морао сам увидети да нисам способан да мислим ни на шта друго. Никад нисам волео претерану осећајност ни та полујасна, сумњива стања духа у којима нас уобразила тако лако одводи на своје погрешне и јалове путеве. Зато ме је цела ова игра срдила и мучила. Да бих јој се осветио, хтео сам да је казним презиром, да се не бавим њоме и да је не проверавам више. У ствари, морао сам непрестано да мисдим на тај свој презир, и мучио сам се и даље. Ништа није помагало. Остајала је постеља, која као гроб покрива заборавом и лечи сваку муку, иако мање савршено. Ах, кад би лећи било исто што и заспати, живот не би био ово што јесте: смрт без мира и извесности. Даљи и недостижнији од највећег блага и најсмелијег светског рекорда, сан је лежао негде у даљини, океан сна, а ја сам гинуо за једном једином капи његовом. Заспати, спавати сном без снова, мртвим сном, у ком нема ни кофера, ни плача, ни женске косе, ни жена, стварних ни аветињских! Тама и узалудан напор да заспим заморише и залудеше моју свест до те мере да сам почео да губим представе о димензијама сопственог тела. Моја рођена подланица, на којој је почивао мој леви образ, долазила ми је као врела пустиња без граница, без травке и воде. У замореној свести чинило ми се да од незапамћених времена лежим овако и да је мисао на влас плаве женске косе само један од безбројних снова које снивам, лежећи будан. Та мисао ми даде снаге да се отргнем и да упалим електрику.
Како је мален и збркан свет опипљивих ствари према врелим, недогледним регионима несанице! Како је мутно и ружно оно што отворене очи могу да виде! Вртлог који је болна земна светлост нагло отворила преда мном кружио је све спорије. Најпосле, све се стварн зауставише, свака на своме месту: врата, велико огледало, диван, писаћи сто, телефон.
Устадох. Несигурним кораком детета које зна имена предмета око себе, али не и све њихове особине, прођох кроз ту стварност нижег реда. У дну собе запалих још једну, зидну, лампу. У ниши је лежао пртљаг, непомичан и обасјан. Поглед ми је пао на две никловане браве највећег кофера, прелећући с једне на другу. Ни трага од неке женске косе. Запалио сам и столну лампу и сео на столицу на којој сам седео пре спавања, кад сам угледао влас косе како подрхтава. Са тога места видео се на левој брави савијен и танак рефлекс светлости и личио је на влас плаве косе. И то је било све.
Погасио сам, поново, редом, светлости и пришао постељи, која је под сјајем мале лампе на ноћном ормарићу изгдедала као ратиште или трагични предео великих геолошких поремећаја. Исправио сам јастуке и поравнао чаршав, као арену за ноћне борбе, угасио и последњу лампу, и легао. У таквом једном тренутку мора да се први пут јавила човеку мисао о ускрснућу из мртвих. Осећао сам се сатрвен и мален, бедни остатак онога човека који је синоћ око десет сати ушао у ову собу и сео да ради, преварен и унижен, и то два пута, једанпут од присена, други пут од јаве. То што је, после свега, још остало од мене могло је да лежи мирно, као љуштура поједене шкољке, коју нико не дира. И заспао сам брзо и тврдо, али то није био онај сан који сам толико жудео пре мога устајања. То је била несвест непотребног и одбаченог тела.
Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њиховоправо подручје. Дан је само бела хартија на којој се све ово бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим, мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и спомена.
Зима је одмицала. Чудна и мучна ствар са плачем над коферима и косом у брави од никла била је срећно заборављена. Привиђење се јављало ретко. Једног светлог јутра стајао сам пред огледалом и чешљао се. Тада ми се учини да између мојих прстију и праменова косе, као иза решетака, спазих Јелену како пролази кроз собу иза мене. Мину као нејасна сенка дуж целог огледала. И пре него што сам могао да је добро сагледам, изгуби се у оним брушеним крајевима стакла где се ломе златни н модри рефлекси зимског јутра. Неки дан сам одшетао изван вароши. Зауставио сам се на обали реке и сишао низ каменито корито до саме воде, која је текла мутнозелена и жустра. Зимска вода, јаловица, без рибе, без инсекта, без прута и листа, без нагризене воћке коју су испустила негде деца при купању, оштра и немилосрдна као оружје. Шипраг го и раките прозебле. На другој обали, неприступачној н каменитој, разасути борови. Зимско послеподне, које је увек краће и хладније него што човек мисли да ће бити, одједном постаде хладно и сиво. Диже се издалека ветар, гласник сутона. Видех лепо како се редом повијају под њим борови на противној обали. Ветар који ми се примицао дизао је са борова, с крша и с воде танку сенку, као прашину, и носио је, као све гушћи и тамнији талас, све већом брзином. Најпосле је, згуснуту у лик и исправљену, снесе поред мене. Кад бих само неосетно помакнуо оборен поглед улево, уверен сам да бих угледао Јеленину руку и крај њеног сивог рукава. Али ја то нећу никад учинити. Стојим оборених очију и не мичем се, сав обузет њеним неочекиваним присуством. Ето, тако се јављала зимус. Тако се јавила малопре, на прозору, са пролећним ветрићем. Под каквим видом ћу је још срести? Куда ће ме одвести ово привиђење, драже од свега и опасније од сваке опасности стварног живота? Хоће ли, кад то време дође, и њу положити заједно са мном у гроб? Овог тренутка мислим да ће она тада, кад ја и моја сенка постанемо занавек једно, излетети из ње, као лептир из чауре, и отићи светом да обилази прозоре живих. Тако сада мислим.

НА ПУТОВАЊУ

Неко је почео да говори о путовањима. Тај разговор је прихватило цело друштво. Говорили су сви, понекад и по двојица у исто време. Добро вино које су пили у малим, умереним гутлајима оживљавало је разговор.
− Волим да путујем!  рекао је одједном, неочекивано и тихо, један младић, али са осмехом у којем је било нешто од пригушеног кликтања и радосног поласка. Узбудио ме је тај младићки осмејак и подстакао да и ја кажем нешто о путовању, али у себи. То је био неговорени монолог који је, као река понорница, нечујно текао испод њихових гласних причања.
"А ко не воли? Разговарајте са женама и младићима, па ћете видети. Загледајте у дно душе старијим, смиреним људима, који не говоре о својим жељама, и наћи ћете исту страст, замрлу, без маде на остварење, али живу и трајну. Можда би се могдо рећи да свак воли путовање, или бар мисао о њему, као свој други, лепши, живот. Али ја, кад кажем да волим да путујем, имам за то стваран и нарочит разлог. Јелена, која се тако ретко појављује, на путовањима је још понајчешће поред мене. Зато волим да путујем сам, и зато путујем често. Чим почне да зри лето, нека снага, за коју не знам да ли долази из мене или из светова око мене, дигне ме као влага клицу пут светлости, и ја путујем, возим се, пловим, летим. Другим речима, срећан сам, јер не бих могао казати где сам. Тада се дешава, у срећним тренуцима, да се појави Јелена. Како, када, и под којим видом и привидом, не бих могао да кажем, јер то ни сам не могу никад да предвидим нити умем доцније себи да објасним. Дешава се да је сретнем, као да ме је чекала, већ на самом поласку на пут. Тек што сам се сместио у купеу, на седишту поред прозора (бледозелена чоја, са белим чипкама на узглављу!), воз креће и за неколико тренутака напушта растргана и тужна предграђа. Кад испред великог вагонског прозора стану да теку и струје површине башта и њива и да се у ковитлац савијају оживеле масе ограда, дрвећа и телеграфских жица, ја скренем поглед са седишта прекопута, које је празно као да некога чека. Гледам упорно у даљину и знам да се сви ти предели и предмети, које брзина претвара у течну, узвитлану масу, згушњавају у лик моје сапутнице. Гледам у даљину, у тамну црту храстове шуме у дну видика или у мајур који се оцртава пола на земљи а пола на небу, а у исто време знам да ту, према мени, већ седи и све стварније бива створење чије ми само присуство причиња неизмерну радост која расте у непрорачунљивој пропорцији, са сваким минутом. Зар онда није свеједно гледати у далеку тачку на обзорју или у лице жени која настаје преда мном? Јер радост због њеног све осетнијег присуства, због тога што она постоји таква каква јест и што је мени дано да је гледам и имам поред себе, толика је и тако страховито брзо расте, да плави и брише наше ликове, пределе и даљине око нас, прелива се преко оштре црте на крају видика и дажди негде по свима световима. А велико чудо те радости и јесте у томе што сваког трена могу да зауставим ту плиму среће и да је вратим и ограничим на наша два тела и на уски простор купеа у којем се возимо. А већ неколико секунди после тога, поплава среће почиње поново, и у њој ишчезавамо нас двоје, и купе, и васколики бели свет са нама. Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка и нас и свега са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо или спуштамо. Да, ту је сада Јелена, у углу мог ока, на крају широког видика који се топи, креће и руши у брзацима и слаповима  непомична и нема, али већ жива и стварна. Широко, ведро и сдободно гледање њених очију које настају није се још изоштрило и сажело у одређен поглед. Тако младе жене из свог тела, које има свежину планинског млека и зумбулова сока, гледају свет својим чистим, мирним очима. Те очи које се крећу полагано и мењају израз неосетно, као небо боју, личе на део глоба који, пригушено осветљен изнутра, наговештава непознате а слуђене делове континената и океана. Поглед тих очију није никад почивао само на мени, и ја сам могао на необјашњив начин да уживам у свему оном што оне виде у исто време док гледају у мене, јер те очи су простирале испред себе непознате крајине невиних светова у којима се губио и мој гледани лик. Оне су се кретале и светлеле са равнодушном тачношћу небеских мена, а у исто време збуњивале моја чула и заводиле их на неслућене стазе и у заносне варке. Само ретко у животу, пред највећим и изузетним призорима које, удружени, земља и небо простиру пред нама, наступала је код мене иста игра и замена појачаних чула и њихово неограничено умногостручавање, све до истовременог осећања појава које иначе, изван тих празничних тренутака, упознајемо и осећамо само издвојено и понаособ. (Такви тренуци немају имена и остављају само блед траг доцније, у сећањима наше свакидашњице.)
Тако сам некад, док сам, стојећи на висини од три хиљаде четири стотине метара, гледао изнад себе глечере и на њима сунчев сјај који изгледа непомичан, одједном чуо како се из њих диже бескрајно танак шум, музика једна коју ухо тешко може да разабере а никако не уме да задржи. Тако сам, опет једном, за јесењег дана без сунца, под сивим небом, стајао изгубљен у степи која се стерала од мојих ногу до неодређене црте небеског свода. И док сам ослушкивао како тихо и оштро шуми и цвили трава коју ветар повија у танким сивим таласима, видео сам одједном на превојима тих бескрајних таласа неки сјај који око, навикло на дотадашње појаве и видике, једва може да ухвати и примети, а који као да не долази од сунца.
На оваквим путовањима са Јеленом такве, иначе ретке, замене чула биле су непрестано и потпуно могућне, и остваривале се лакоћом сна и брзином мисли. Тако је било и сада.
А кад нас је сунце, на једној окуци, заобишло и јавило се на Јелениној страни, она заклопи за тренутак очи. Тада сам угледао њене тешке и чудне очне капке, испод којих су живели и сопственим пламеном сијали светови од којих су трепавке, не успевајући да задрже сав сјај, блештале танким одсевима жеженог, загаситог злата у чудесним преливима.
Док је тако држала склопљене очи, ја сам посматрао њено чело, образе и врат. Око њих је, као летња јара око воћних плодова, трептао неоивичен ореол моћног али једва видљивог сјаја, и губио се на крајевима у покренутом и житком пределу који брзина вожње носи, кида и расипа у очима путника. Тако смо, прелазећи простор, дуго ћутали; она по закону свога бића и постанка, а ја у неизрецивој сласти њеног присуства, која је расла и преливала се и односила са собом све што се могло помислити или рећи.
Само у једном тренутку нисам могао одолети жељи. Заборавио сам се и прекинуо за секунд ћутање, тек толико колико је требало да јој са пола речи кажем како сам неизмерно срећнији од свих луди на земљи, који свој дан и своју ноћ, свој хлеб и свој лог деле са аветима, а не као ја, са истинском женом савршеног бића и лика. То је било довољно да жена, која је за мене оличавала у себи снагу и лепоту света, нестане као привиђење.
Према мени се, у ритму брзог воза, њихало празно седиште, као грана са које је птица одлетела. Вагонски прозор узалуд је хватао и косио све нове пределе у све новој игри светлости и облака. Све то је протицало и одлазило некуд у безобличним, течним масама. А ја сам путовао као брижан самац, што сам без Јелениног присуства у ствари увек и био.
А бива да се Јелена јави и другом приликом и на други начин, али увек на путовању, увек чудно и неочекивано.
Дешава се да нам у страном граду, на повратку, остане који сат времена између два воза, или између воза и авиона, или брода и воза. Ту сати имају увек нарочиту боју и нарочито место у нашем животу.
Сунчано поподне иза кише. Ствари су у гардероби, у џепу је возна карта за даље путовање, вечерас. Сав ранији живот иза мене је, сав будући тек преда мном. Ствара се празно подручје потпуне слободе. Ту се добро живи. Ништа није ни како је било ни како ће бити, него онако како би могло бити и како, неким чудом, и јесте. Сав живот је одједном постао чврст, јасан, безимен, осетан само по оном што вреди сам по себи. Све има нарочито значење и вредност, и оно што човек помисли, и оно што погледа, помирише или окуси. Ситнице и случајни сусрети имају у таквим приликама често изглед значајних ствари и великих доживљаја.
Брзо и задихано идем из улице у улицу, разгледам излоге, споменике и зграде, као да ћу моћи све понети у сећању. Свраћам у радње и купујем ситнице, поклоне које ћу понети пријатељима код куће. Узбуђен сам као да отимам од живота, крадем од смрти. Носим поклоне за друге, а идем пун радости, као да то мене са свих страна даривају неким драгоценим предметима и уз њих погледима и осмејцима који вреде хиладу пута више од предмета. Пролазим непознатим градом као раскошним туђим воћњаком. Разгледам, пазарујем, извињавам се, захваљујем. А преда мном је стално утврђен сат и минут мога одласка.
Ушао сам у једну велику, богато уређену папирницу, пуну света, који је на двоја велика врата непрестано улазио и излазио. Било је доба године кад дани почну приметно да краћају. Напољу је било још прилично видно кад су у радњи плануле светлости, све одједном, и целу просторију прелиле млечним сјајем, у којем су оживели сви предмети, разнобојна роба по тезгама и рафовима и лица купаца и продавачица. У том тренутку угледао сам Јелену. Ишла је пут касе да плати. Продавачица је напустила своје место и пратила је, не одвајајући очију од ње. Жена на каси примила је расејано новчаннцу, а кад је хтела да врати остатак и подигла поглед до Јелениног лица, одједном је устала и стојећи предала јој новац. Јелена се запутила ка излазу, а мала продавачица ишла је за њом све до врата, са очитом намером да их отвори. Али је у том претекао један старији намештеник, који се случајно десио ту. Гледајући Јелену у лице, отворио је широм врата и рекао гласно и радосно:
 Нека, ја ћу затворити!
Жена за касом једнако је стајала и гледала за Јеленом.
Био сам потпуно занесен гледајући како се свак као чаролијом мења чим погледа Јелену у лице. Тек кад су се врата за њом затворила, сетио сам се да похитам и да јој приђем. На несрећу, нисам још био платио. Брзо сам истресао новац пред жену на каси, која је хладно прелазила погледом преко мене као преко бројке у дугом низу бројака. Гурајући се и саплићући, истрчао сам напоље. Гледао сам лево па десно. Свет је врвео широким тротоарима у оба правца, средином су милела кола у непрекинутој поворци. Био је двосмислени прелазни час између дана и ноћи. Све је било осветљено, а ипак нејасно и неразумљиво. Чинило ми се да поред мене пролази поворка са маскама на лицима. Где се ту изгубила Јелена? У ком правцу је кренула? Како да је нађем?  Учинио сам оно што је најгоре и најнеразумније. Кренуо сам лево, пробијао се грубо и загледао свакој жени у лице. Онда сам се опет вратио пред радњу и пошао десно. Кад сам изгубио сваку наду, вратио сам се на полазну тачку. Ту сам стајао још једно време, као човек који је неповратно изгубио оно до чега му је највише стало. Све је било магловито и неодређено, само једно је било јасно: да се са таквим губитком човек не може помирити.
Још дуго сам крстарио тим живим и прометним делом града, вукући своје пакетиће и унезверено гледајући око себе. На махове би ми се причинило да за угао замиче Јелена. Потрчао бих нагло и тамо налазио  неку непознату жену. Застајао сам постиђен. Али мало доцније опет би ми се учинило да се у гомили, на противној страни улице, назире Јеленин стас. Претрчао бих непрописно и  узалуд. Све ме је варало. Све сам више губио поверење у своје око и свој корак. Измучен и уморан, стигао сам на станицу пред сам полазак воза. Узео сам своје ствари, сместио се у аветињски осветљеном купеу. Пакетиће од куповине сложио сам у свој кофер. Чинило ми се да сам се удвојио и да видим сам себе како дуго седим непомичан са кофером на коленима, питајући се непрестано да ли је то заиста могла бити Јелена, а затим чврсто и нервозно притишћем његове две браве, које при затварању кажу металним гласом, једна: да!, а друга: не! Пролазимо кроз влажну таму и пуст, неосветљен предео. Јелена се неће више јавити. Мрак, влага. То није њен елемент. Преда мном је ноћ без сна, недогледна, јаросна, убилачка пустиња. Чини ми се да је живо биће неће преживети ни видети јој краја. А мени ваља живети, и чекати. Живети са надом, у чекању. Па и без наде.

ДО ДАНА ДАНАШЊЕГ

Одавно сам приметио да се Јелена јавља све ређе, све нејасније, али дуго ми је требало да признам себи ту чињеницу. Да то не бих могао учинити, ја сам се задовољавао са мало, са све мање, надајући се увек вишем.
Тако сам цело једно лето живео од једног јединог неразумљивог и муњевитог виђења. Возећи се у сумрак озеленелом улицом, једном од најлепших београдских улица, нејасно сам сагледао Јеленин лик у белини. Била ми је окренута леђима. Наслућивало се да је у једном од оних положаја који су необични и у којима се човек не задржава дуго. По њеном ставу и држању чинило ми се да неком тамо хоће да довикне још нешто или да гласно поздрави неког у далини, али јој ни тада гласа нисам чуо, као никад пре ни после. Ма шта да је било, изгледала ми је величанствена тако раскрилена у простору, са телом које се покорава некој мени непознатој потреби, и које је цело предано усрдном напору да неком ко одлази, а кога, загледан у њу, не видим, даде још нешто од себе, да од њега задржи нешто, ма и најмање, колико ноћ и даљина допуштају.
Све сам то видео у једном магновењу, како може да се види кроз сумрак и сенку олисталог дрвећа, из кола која јуре широком и слободном улицом. Нисам ни помислио да кочим или да зауставим. Напротив, истргнуо сам, онако у пролазу, цео видокруг тог сутонског тренутка: олистала круна великог дрвета, плочник, угашено лице беле куће, а преко свега тога разгранат топал, летњи лик жене која се несвесно и непоштедно предаје нечем у даљини и тами  и одјурио са њим, притишћући гас, као отмичар.
После, месецима сам је носио у себи тако. Све је било стално ту: богат мајски сумрак, који дуго траје а у ком је све пуно живота, и варош у зеленилу, и девојка у белој хаљини, раширених руку, нагнута према невидљивом сабеседнику  привиђење, али и стварна жена са слатком крви, драгим именом, и навикама које одговарају мојима. Све је ту, преда мном, и све се може јести и пити као вино и воће. А у исто време ту су и моја глад и моја жеђ, огромне до безумља, без и најмање наде да ће их икад ишта моћи утажити и угасити. Тако сам путовао светом, најсрећнији човек са најлепшом женом каква се могла само сагледати у предвечерје дугог дана мог самотничког лета, пуног одрицања. Тек јесен је показала како су плитког корена и кратког века биле моје обмане. И не само јесен. Јелене је нестало из свих мојих годишњих доба. Нн путовања, изгледа, више не помажу. Оно од чега бих хтео да побегнем иде са мном, пре мене стиже у место које је циљ мог пута, и дочекује ме на станици, води у хотел и прати по граду. А оно што бих, са потајном и непризнаваном надом у себи, желео да видим  не јавља се више ни у сну. Јелене нема. Путовања губе за мене драж и смисао.
Последње моје виђење са њом (чудно и незаборавно) било је, истина, на једном путовању.
Скромним паробродом, у кратким етапама, обишао сам неколико медитеранских градова. Било је тако лепо да се никако нисам могао отети помисли да се ја то праштам са свим што се зове лепота и богатство света. Та ме је мисао стално пратила, као мукла музика испод свих гласова живота око мене, као невидљива али увек присутна сенка у пуној светлости сунчаног поднева. Збогом, светлости! У Цариграду је требало да се нађем са једним земљаком. Урекли смо састанак у великој крзнарској радњи његовог пријатела Јерменина. Кад сам стигао, мог земљака није још било. Сопственик радње, мркожут и нагрижен болешћу, али жилав човек и савршен трговац, био је заузет. Понудили су ми да седнем и причекам. Тако сам имао прилике да посматрам из близине како показује крзна некој угојеној Гркињи, источњачкој лепотици, коју прати омален и много старији муж. Сив, нечујан и готово невидљив младић доносио је гомиле скупоцених кожа из којих је био студен дах сумрачне магазе. Газда је лично узимао једно по једно крзно, растресао га и ширио пред нашим очима, и онда га вешто бацао на под, простирући га тачно пред ноге високој крупној Гркињи, која је стајала у ставу укротитељке зверова. При том је челичним гласом изговарао име животиње на турском, грчком или француском језику, одсечно и пословно. "Визон", "визон сафира, "визон саго", "индијско јагње", "астрахан", "пантера", "хермелин", "самуровина". А уз свако од тих имена додавао је једну једину реч: "фино!", "отмено!", "модерно!", "ретко!" - Комад за комадом падао је на гомилу; тврде, убедљиве речи падале су заједно са крзнима и све више расле тоном и значењем, а он их је изговарао у побожном заносу, као да говори: "Небеско сунце!", "Бог Саваот!", "Богородица пречиста!" (У тамном углу радње назирала се заиста мала икона Богородичина!) Сигуран у себе, своју робу и своју рачуницу, трговац је хватао и мој поглед, али ја нисам могао да одвојим очи од тих животињских кожа.
Једно за другим простирала су се преда мном необична крзна и са њима шуме, фарме, степе, и непознати предели из којих долазе. Отварао се свет. Моје дивлење било је велико и водило ме далеко. Неко ишчекивање стално је расло у мени. У једном тренутку  нисам ни разабрао име крзна које је трговац изговорио  преда мном се просу девичански, обасјан предео и у њему, велик и издужен, Јеленин лик у ходу. Није била нага, али одевена, као зањиханом мрежом, само пределом кроз који се кретала: таласима, трепетавом светлошћу сунца и воде, младим лишћем. У том тренутку угледао сам је, као никад, у свој њеној величини и лепоти.
Не знам колико сам је посматрао, изгубљен и ван себе. Кад сам се пренуо, трговац је још набрајао: "видра", "сил", "канадска куна", и све новим крзнима затрпавао мој предео са Јеленом.
Од тог дана више се није јавила, никад.
Прошло је можда заувек време кад сам је виђао на светлости дана, просто, очима којима сам гледао све остале појаве видљивог света. То виђење трајало је увек кратко (падање звезде преко летњег неба!), али сада не траје ни толико, а боље би било да се овако не јавља уопште.
У најгорим часовима ноћи  а ноћ је била увек зло време мога живота − бива понекад да се јави нешто као слутња њеног присуства. Не постоје четири стране света, него само једна, а та нема имена. Не зна се и не пита се више шта је доле а шта горе, шта иза. а шта испред. Жив сам, али у свету поремећеиих односа и димензија, без мере и видела. И Јелена је присутна, али само утолико што знам да негде пружа руку којом хоће нешто да ми дода. И ја живо желим да подигнем десницу и примим ситан, невидљив предмет који ми нуди. Тако остајемо дуго у том болном положају једног започетог и једног нерођеног покрета, а не знамо где смо ни на чему смо, ко смо ни како се стварно зовемо. Оно што је живо и јасно у мојој свести, то је наша жеља која је једна. По тој жељи и знам да постојимо, она је једино што нас везује и све што знамо једно о другом.
У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење. Овог пута се будим. Будим се у свет свога садашњег живота, значи: у свет без Јелене. Живим са лудима, крећем се међу предметима, али њу не може ништа више да дозове.
Између нас је увек било тако: кад је нема, онда је нема као да се заиста никад, никад више неће појавити, а кад је ту, онда је присутна тако као да је то најприроднија ствар на свету и као да ће довека и без промене остати ту. Али сад ми се чини да је то била обмана, самообмана обманутог човека. У ствари, она и не зна за мене, а ја знам само за њу. Тако је, и тако је  истину ваља признати  ваздан и било. Могло би се рећи да сам увек живео од сећања на једно привиђење, а сада живим од успомена на та своја сећања. Па ипак - и то треба признати!  све мислим да би се могла јавити још једном, да би се морала јавити. А увек ми се чини да сам најближи томе у топлој атмосфери коју ствара множина људи у покрету.
У холу великог хотела у Р. игранка од пет до осам. Гледао сам како испред мене промичу, као да неко споро а непрекидно меша карте, десетине, стотине лица лепих жена које нису Јелена. Свако од тих лица изгледало је за тренутак као да је њено, а затим је безнадно и неповратно постајало туђе. И сваку од тих жена ја сам за тренутак гледао као њу, а онда је одмах тонула и одлазила са таласом телеса, као мртва, више него мртва, јер није Јелена нити је икад могла бити то. Све чешће сам тражио и посећивао таква места где се скупљају заталасане гомиле света, у празничне дане, о свечаностима, на спортским стадионима. Ту проводим сате, обузет својом слутњом, посматрајући са већом пажњом непрегледно море људских лица него оно због чега су се сви ту сакупили. Моје узбуђење порасте нарочито при доласку и одласку. Једном ми се десило да сам је, ношен масом која је споро напуштала стадион, заиста угледао, ако се то може назвати виђењем и ако све то није само бесмислена и мучна игра без краја.
Најпре са мало колебања, а затим поуздано, спазио сам њену главу. Видим јој израз лица, тајанствено осмехнут. Очигледно има нешто да ми каже, али не може да ми приђе од људске гужве која нас окружује и дели. С напором се пробијам кроз тај народ. Све сам ближе Јелени. Израз њеног лица бива све речитији. Већ помишљам како ћу се наћи поред ње и како ће ми бар сада рећи све што очекујем и што је одавно требало да ми каже. Удвострученом снагом јој се примичем. Најпосле, најпосле се налазимо готово једно поред другог. Хоћу да је питам, очекујем да ми каже нешто, али се од узавреле граје ништа не разабире. Људска маса нас, као зањихана љуљашка, час примакне час раздвоји. У тренутку кад смо ближе једно другом, нагињем се и закрећем главу, а она ми игром усана казује нешто. То је жив и врео шапат. По њему, као и по изразу њеног лица, изгледа ми да је заиста и лепо и важно то што хоће да ми саопшти, на махове као да ухватим поједину реч (не звук, него смисао!), али све заједно  не разумем. Грозничаво се напрежем да схватим, и сасвим сам близу, чини ми се, али у том тренутку њен шапат пада и разбија се као танак млаз воде на камену, нечујно, и без смисла.
За то време, ускомешана гомила нас је опет раставила. Трудим се да не изгубим Јеленино лице; још га назирем; час тоне час се помаља на треперавој пучини људских лица. Она ми непрестано, и узалудно, поручује погледом оно што није стигла да ми каже. Сви моји напори да се одупрем тежини масе само ме још више удаљују од њеног лица, које се већ губи међу хиљадама других. Клонуо, пуштам да ме непрегледна поворка лудских таласа носи куд хоће. Све је потпуно као у сну.
И ово морам да кажем.
Било је затим једно време... Сам не знам да ли да о том говорим, да ли је то уопште могућно речима казати! Да, било је једно време кад сам очекивао њено писмо. То изгледа невероватно и потпуно бесмислено. И јесте. Па ипак је било тако. Као у сну. 
Од безбројних видова под којима се јављала, варала моја чула, мутила моју мисао и  ишчезавала, само је тај још недостајао! Али ни он није могао изостати и, заиста, није изостао. Кад се јавила у мени та илузија, и како се усталила? То не знам. Кад сам поставио себи први пут то питање, ја сам видео само толико да већ одавно очекујем њено писмо, да очекујем само то, у сваком тренутку дана и ноћи, на јави и у сну. А у исто време сам у сваком од тих тренутака знао да неће доћи, да не може доћи.
Коме се није дешавало, и коме се не дешава да, на повратку, ступајући у полумрачно предсобље свога стана, баци немиран поглед пут столића на којем писмоноша оставла пошту? Јер, многи од нас је много пута мислио о непознатом или заборавленом пријатељу у даљини и његовом неочекиваном писму са добрим, срдачним порукама које би могле унети више смисла и светлости у наш живот. То је једна од оних неодређених људских жеља, нада које многе од нас прате годинама и које се не остварују никад, само чине живот подношљивијим. Али у овом случају ја сам мислио о том као о стварном писму одређене личности, са одређеном садржином.
Мисао о Јеленином писму наилазила је повремено, у неправилним размацима и неједнаком снагом. Бивало је да се за неколико месеци изгуби или бар притаји у мени, као болест за коју човек не зна и не слути. А бивало је читавих недеља кад ме није напуштала ни дању ни ноћу. Нарочито преко лета. (Јер, лето је годишње доба кад је човек највише подложан произвољној игри живаца и кад се погрешна мисао најлакше усели у нас и необичном снагом устали на једном одређеном предмету.) Није ми једно лето замрачило то очекивање Јелениног писма! У планини, као и на мору.
Писмо! Кад чујем у пролазу или кад негде прочитам ту реч, ја могу да мислим само на њу и њено писмо. И то писмо које не стиже, уништава сва она која примам, а која ми живи људи стварно пишу, унапред им разара смисао и одузима сваку вредност.
Враћам се увече, уморан а миран и ведар, са планине. Пролазећи холом чујем да неко изговара моје име. Трчим до портира, узбуђен тражим писмо. "Не", каже човек, "не, то је била забуна, нема писма за вас." И гледа ме чудно. Падам од умора, али не могу да спавам. Не верујем у забуну. Мора да је било неко писмо, а могло је бити само од ње. А кад, најпосле, сведем очи и заспим, ја не спавам правим сном и не снивам као други људи. Борим се с њеним писмом. Чујем како шушти хартија, осећам га под прстима, напрежем очи и видим, чини ми се, и слова, али речи једне не могу да разумем. Онда се питам да ли би она уопште могла да пише овим нашим људским писмом. Отварам очи, опет будан, и у тами видим пругасту светлост која продире кроз размакнута ребра на ролетни мога прозора. И то изгдеда као писмо са густим, правилним редовима. Писмо, али нечитљиво.
Тако сам се не једном будио усред ноћи, са горчином у устима, са немиром у утроби, киван на себе, на ту проклету жену чије писмо узалуд очекујем, и на цео свет. Одлазио сам ка прозору као човек који тражи светлости и ваздуха, и ударао жестоко дланом о прозорску даску, гневан и решен да једном рашчистим то плетиво од обмана у које ме заплићу моје рођене мисли.
"Не, неће се рекад јавити!"  говорио сам сад у себи. "Па она и нема руку, не зна шта је перо ни хартија, ни људска мисао ни људска реч; она и не слути да постојим, ни ја ни мој свет ишчекивања. Ни ње саме нема. Изгубио сам се тражећи је."  Тако сам говорио, али сам у исти мах увиђао да тиме ништа није разјашњено ни утврђено. Осећао сам само бол у подланици. И моја се мисао по стоти пут окретала и јурила у супротном правцу.
"Никад неће писати? Не постоји? А шта је то што ме је пробудило, дигло и довело до овог прозора? И шта ми, најпосле, знамо шта све постоји а шта не? Добро, неће и не може писати. Никад. Али кад би сутра освануло њено писмо, са порукама..."
И круг је почињао опет да се врти, без престанка, без милости, и без излаза и решења.
Оно што нисам могао да одгонетнем у спу, ја сам често покушавао да прочитам на јави, будан. У шетњи, или чак усред разговора са људима, одједном искрсне преда мном бела хартија пуна црних слова. И ја читам Јеленино писмо које нисам никад примио. При читању ми, као нејасан шум из даљине, смета говор ових око мене, али ја читам упорно даље.
У писму Јелена ми јавља сваки пут нешто радосно. Предлаже ми да се негде сретнемо или ме позива да свратим на дан-два у мало место на мору, где она летује. Везе су добре и возом и бродом. На пример, може се кренути бродом из ... Ту се прекида моје читање. Неко је поред мене изговорио једну реч повишеним гласом. Пренуо сам се. Питање је било упућено мени. Требало је одговорити. Писма је нестало. Мој одговор је био збуњен.
То се понављало много пута. И читање се прекидало увек кад би дошло до неког одређеног податка, имена места или датума. А ја бих настављао разговор са људима око себе, мислепи једнако на ишчезло писмо, али трудећи се да не будем неучтив и сувише расејан сабеседник.
Па онда је наилазило време кад бих све то срећно заборављао. Мучење са Јелениним писмом престајало је одједном, као чудом. Губило се негде у пределима маштања и заборава, где му је и место. Месецима сам тада живео мирно и ведро, радећи свој посао целом својом вољом и пуном снагом. А затим би се опет, једне вечери, сам не знам како ни због чега, јавила у мени стара мисао. Доћи ће и тај дан. Изговориће невидљив писмоноша са степеништа моје име, које ће се и мени самом тога трена објавити, као да нисам дотад ни знао ко сам и како се зовем. Ипак, писмо! То ће бити свечана и светла извесност празника. Тачна вест о Јеленином доласку или одређен позив да ја дођем ту и ту, тада и тада. (У ствари, исто што и њено присуство!) И ја ћу се одазвати лако и природно, као да томе тренутку нису претходиле године сумњи, обмана и чекања. И радост ће бити савршена и потпуна. Тај тренутак пуне извесности, а без стварног основа, понео би ме нагло. И ковитлац око Јелене почињао је изнова. У мени су се опет смењивале кратке сниване радости и дуга стварна мучења. Мисли о њеној одсутности или њеном присуству сустизале су се, потискивале једна Аругу, и носиле ме као таласи.
Сад је пролеће. Опет пролеће! Преда мном је сто и осамдесет сунчаних дана. Чини ми се да су ми прегршти пуне неких чудесних златника, сваки као сунце. Сви су путеви отворени. Дах је слободан.
Док сам тако стајао неодлучан од среће, осетио сам да се иза мене одједном створила Јелена. Нисам смео да се окренем. Остала је ту тренутак-два непомична (упоредо са њом застао је и мој дах), а онда ми је положила руку на раме. Не бих могао казати како ни по чему сам то осетио. То је била више мисао на женску руку. Као сенка је почивала на мом рамену, али сенка која има своју немерљиво малу па ипак стварну тежину и исто такву мекоћу и тврдину. А ја сам стајао занесен и свечано крут.
Не знам кад је, као сенка лептира, одлетела та рука са мене, јер кад сам опет могао нешто да схватим и знам, ње више није било.
Али, пролеће је. Опет пролеће. Богат сам, миран, и могу да чекам. Да, ничег није било и ничег нема, јасног и сигурног, али ништа није ни изгубљено или искључено, неповратно и потпуно. Знам да у свету има много напола отворених прозора у које куца пролећни ветрић, сунчевих одблесака на металу и у води, празних седишта у купеима, усталасаних поворки и обасјаних лица у пролазу. Слутим и хиљаде других непознатих могућности и прилика.
Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!
Textual description of firstImageUrl

Бранко Миљковић | ЧОВЕК СА СУНЦЕМ


Онај ко претвара своје срце у поклон
Онај ко претвара свој ум у смешну ватру
Види како се око црвеног сунца
Окреће цвет палећи се гасећи се

Онај ко несебично уступа сунцу
Место на коме се реч ни ноћ не зауставља
Види птицу која лети изван зла
Излетевши из једне једначине ругајући се

Онај кога је свладао свет
И стране света одузете од сунца
Види чудо најдивније
Око сунца кружи ружа земља је прошлост

Онај ко зна да сунцу недостаје сунце речи реч
Знаће да наду замени маштом
Видим га како пољупцима прелистава
Преостале дане уџбеник светлости
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | СУШТИНА


Убише суштину
и непролазност се изгуби
пред најездом обичности
и симболима грехова

чедност забранише
нудећи лудост новог сјаја
а душе сахранише
пред ноге измишљених идола

о љубави певају
највећи крадљивци осећања
иако не знају
да љубав није реч већ поступак
прећутно нуђење доброте
и посебно стање духа

и куд овај пут води
кад безочно сваку наду гасе
тражећи суштину
у вечности трена
а не у трену вечности
нераскидивом трену вечности
Textual description of firstImageUrl

Анђелко Заблаћански | УСАМЉЕНЕ ДУШЕ


О, да ли постоји негде сакривена
У беспућу неком - од света далека
Бродоломно слична душа усамљена
Или свако биће само очај чека

И да ли се туге некад ( негде ) сретну
Док самоћи трен је бескрајан ко море
Или не препознаш патњу истоветну
Одевену само у туђе одоре

И зашто прост осмех мора да се снатри
Јер ретко кад слети на усне очаја
Те као опсена трепери у ватри
Запаљене маште - наде и смираја

Зато у свом болу не знаш јаде туђе
А можда је твоја мука ипак мања
И сујета свака опако оруђе
Кад живот изгуби потребу да сања
Textual description of firstImageUrl

Бранко Миљковић | СУДБИНА ПЕСНИКА


Сада је то још увек опасност која пева
Пламен који прозирност проглашава за пријатељство
Музикалније птице умакну судбини
Али умакну и речима

Речи греше песма се ствара
Другачије нико није постао песник
Свет се дели на оне који су запевали
И оне који су остали робови

Али долази дан великог ослобођења
Песме ће се отворити ко тамнице
Песници ће бити уништени
Песме ће бити прилагођене

Кад народ открије тајну како се постаје велик
Тргови ће остати без споменика
Некад само песницима доступне тајне
Биће проглашене својином народа
Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | ГОДИНЕ


Као покајнице у сећању сивом,
На заранку сунца, нада и живота,
Пролазе у болу, уморном и живом,
Са лицем на коме нестаје лепота.

Поред силуете нејасних брегова,
Свака носи један други сандук жеља,
Маштања и нада, и дрвећа и снова,
Умрлих часова туге и весеља.

И што даље иду, сенка бива њина
Све већа на своду мраморном и златном,
И страхотно свака има узраст џина,
Што се мрко губи за планинским платном.

А у души, као марш погребне песме,
Цвили, као у сну буновном и грозном
Плач и страх за њима што ће рећи не сме,
У сумраку нада жалосном и позном.
Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | ТАКО ЈЕ БОГ РЕКАО


Бедна душо моја, судбину своју вуци
Све до у сумрак свог последњег свог часа.
Редом твоји златни прошли су тренуци;
Сећање на њих једва заталаса
Тихо и скромно груди, куда пада
Мора живота. Певај зато сада
Само мрак свог јада,
Само мрак свог јада.

Живот нам наде младости не прашта;
Будућност наша с прошлошћу се слива
У таман декор сна што се испашта
Стварношћу које боле нам прелива.
Под облаком што се изнад нас развија
Таман ветар дахом мутних елегија
Наше жеље нија,
Наше жеље нија.

Кад немамо суза за часове мртве
Што значаху срећу кад нада не трне;
Кад сносимо празне и неплодне жртве,
Певај, душо моја, своје дане црне
И с пролећа, кад потоци се пене
И топе, и руже кад се зацрвене
И кад цвеће вене,
И кад цвеће вене.

Textual description of firstImageUrl

Шарл Бодлер | НЕДОСТОЈНИ МОНАХ


По зидовима манастира древних
шириле се слике Светога Сазнања,
а сјај топли њихов, код духова смерних,
блажио је строгост тешког покајања.

У то давно време са вером у Христа,
многи калуђер је смерно и без гласа
смрт сликао, срца побожна и чиста
и у побожности наш'о себи спаса.

Душа ми је гробље, у ком одвајкада
ја станујем и где пустош страшна влада;
а ништа не краси гнусни овај прозор.

О, кад ли ћу и ја, монах недостојни
да призоре живе беда ми безбројни'
у плодност претворим и заноса извор?

Превео Мирослав Грујичић
Textual description of firstImageUrl

Шарл Бодлер | ВИНО САМОТНИКА


Особити поглед заводљиве жене
што по нама клизи као бијела зрака
коју луна шаље, немарна и лака,
на језеро међу уздрхтале сјене,

у руци играча последњи цекини,
страствени пољупац танке Аделине,
музика што таквим узбуђењем сине
ко да чујеш људски вапај у даљини,

све то није равно, о дубоки врчу,
сласти што јој дајеш у опојном грчу
поквареном срцу побожна пјесника!

Точиш му надање, бесмртност и младост;
- И дивну Охолост, ту просјачку радост,
која с боговима изравна биједника.

Превео Момир Николић
Textual description of firstImageUrl

Милош Црњански | СЕРБИА


Испливах на гробљу, у несвести, као модар рак.
Вазнесен у зеленом вртлогу, из бездана.
Са неба је у свет отицала ноћ звездана,
а Месец, у таму, спуштао свој последњи зрак.

Безмерно је свитало и ја, неизвесна сен,
за острвом овим, осунчаним вукодлаком,
још у мутном сну, у вале и пене разнесен,
поскочих морем рујним, на игру лак, и лаком.

Погледах увис, да ли је то месечине прах,
или је ледени вир зоре, што ми гуши дах?
Нисам знао да ми, трешњом и бистрим потоком
и страсном виткошћу девојке, њином притоком,
Она то већ, из далека, колена пребија!

Први пут изговорих: Сербиа.

Порођајем у туђини, под замрзлим снегом,
хранише ме твојим гласом, слабошћу и негом.
Спустише ме у немоћ детињства, да те волим
и бригом, за Тобом, за цео живот, оболим.

Повише ме у беду, да Те дивну, рајску, знам,
али не додирнем дисањем и не сагледам.
Тридесет година да чекам да ми се јавиш
и зеницом твојом, грозном, над земљом заплавиш.

Таласај,
милуј, спавај – као јарак сад чека завичај,
да трулим, и да се никуд више не винем, жив.
Кад изнемогнем, и мога распадања талог
сливаће се у таму, кроз река наших муљ и слив,
у земљу која ври, на дну блата устајалог.

О, та крпа,
страшило у житу, испод Месечевог српа,
бедница што вреба пут и стада, из заседа.
То је сад Она, одмор вранама и врапцима,
што ни сахранити мирно у небеса не да,
сјај, што ми још оста, под болним очним капцима!

Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео?
И њој ме мати дојила, од првога плача?
Љубичасти Шар зна колико сам се стидео,
јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача.

Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали,
већ та земља коју се умарам да разгалим!
Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали,
као загрљај болан тих мртвих, телом палим.

За тамни јаз лепоте државе сам лудео,
у души мирис горак рађања удисао,
па и кад бих, смућен, у туђини заблудео,
брак, на родном тлу, враћао је свему смисао!

И сад, у тој
брдини тврдој, без смисла по крви расутој,
не само да сенима својим не нађох мира,
него ни за туге, што се родих да ублажим,
не знам више шапата, погледа, ни додира!

У Сербии, зорњачу тражим.

А биће:
атеисти нису ни овде зенице, кад свиће,
и дах је жића мање, него у туђини, чист.
У Богу је ведро. У нас, све се сневесели
и, као што јесен не зна сваки свој свео лист,
умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели.

Да ли је
то иста моћ, која све расипа и разлије?
Месец, што котрља, вечером, празни свет свој жут?
Она магла, и дим, што стреса, луком сребрним,
кад раздире ноћ, на светли, незнан, Млечни Пут,
што се губи у звезданим пустињама црним?

Или сјај
јутарње буктиње Сунца, што диже у бескрај,
па нас љуља, у плаветнилу, као росну кап?
Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи?
Кад, у сутон, преливају облаци, као слап,
пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи?

Увек сам, блед и празан, у свету овог сласти,
знао да све то губим, у телу, и под травом.
Да и са тих промена пада мрак пепељасти,
и веје, густо, блиском и даљем, сном и јавом.

Сербиу, једину још, хучала је та бура,
које се сад, модар од дављења, горко, стидим!
Урлах, сред лудог скакања мора и мехура,
да тишину ванредну над завичајем видим.

Надах се да ћу на брду уморан да духнем,
зачеће и весеље пољупцем да потпирим.
Расцветане падине да врачам и укунем,
непомичношћу, сав свет да стишам и умирим!

Па то зар
да буде мени гроб? Где је болан Светозар
миловао лица, под образинама руским?
Зато се, као Михајло, туђине лиших?
И ја ћу ту вртети, по гунгулама уским,
бедне знаке љубави, све празнијих и тиших?

И би рат,
да се, над гробљем нашим, омили смех и разврат,
и скине, навек, жуд за сином, са мутна ока?
Зато је зар била тама меса и сјај мисли,
дуж младости, невеселост горка и дубока,
да са Сербиом умру и мог имена смисли?

Патио сам увек, и зар није прах, ништа, дим,
то пролеће, са својим биљкама и бубама?
У земљи мог детињства, коју и не видим,
невраћеној више дечјим, ни војним, трубама.

Зар ме није киша мутна, марта и априла,
увела у болну збрку играчака ситних?

Па шта ми добро оста, од свих тих топлих крила,
што су ме над Фрушку бацала, са равни житних?
Не остаде ми ни мила рода,
што, бела, руменом ногом, хода.

Ни дете моје, дакле, не силази са неког,
пречистог и предивног, нежног, света, далеког
у коме се невидљиво у видљиво мења,
недокучивом, свезнајућом слашћу рођења!

Стидни бол прве неправде, лажни жиг срамоте,
и прво понижење, кикотом је опекло,
али тек кад љубав снагу и вољу ми оте,
све је, изнемогло, у неповрат, отекло.

Жар, сан, свилу, песак, шта ли, сад, у руци држим?
Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим.
Зар сам то ја, што упаљеним погледом спржим,
сав тај свет, куда више не могу да се вратим?

Да ли тела, мили градови, или сени, то
дрхте, у слабости сна и жуди руку грубих?
Све оно што видех драго, тужно, племенито,
због чега, где све, и шта све, жарко, не изљубих?

Вратих Ти се!
Па зар да копним, болујем, мрем,
у смрти, куда си брдовита се расула?
Будућност, што ми обећа расцветани Срем,
узалуд је, сузом брака, на Тебе, канула.

Љубав мутна више на уснама ми не руди,
нит ми по несвести протичу преображења.
Згаснуо жар за Тобом сија ми још на груди,
али пун жалости и очајног раздражења.

Нећу сачувати ни мисао,
да сам цветну грану удисао.

Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири,
свему што је било сазидано уврх гора?
Зато су фрулом планини свирали пастири
и души мојој Сербиа било што и зора?

              На Крфу, 1925.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | СВЕ НА СВОМ МЈЕСТУ


Све ће коначно да дође на своје мјесто:
славуј на тек излисталу грану јаблана,
пчела на први цвијет јагорчевине,
сунчев зрачак на бистру капљицу росе
пробуђену на још нераспрслом пупољку.

На своје мјесто све ће коначно да се смјести:
осмијех на пјегаво лице уснулог дјетета,
дјевојачка жеља у мирис једре јабуке,
обезглављена рима у складне стихове
пјесме којој се не назире почетак.

Све ће на свом мјесту коначно да се смири,
само ће моје биће бити далеко,
у потрази за тачком у којој дрхтури срж,
само ће моја мисао бити на путу
на коме стопала не дотичу тло.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | ТОРЗО У ПЈЕСНИКОВОМ РОДНОМ СЕЛУ


Једанпут годишње дођу пјесници у њено село,
немушти и збуњени своје стихове да придруже
пјесми претходника која се извила у споменик.

Једанпут годишње пјеснике у њеном селу
дочека онолико радозналих дјечјих очију
колико их је некад било у једној кући.

Једанпут годишње она се лијепо очешља и обуче
да са својим синчићем дочека и угости пјеснике
у школи која носи име њеног славног земљака.

У отвору врата, наспрам сунцу, одједном нестају:
њена бујна пунђа, њене витке руке, њене ноге;
лијепа млада жена постаје посребрен торзо.

Пјесникињи до себе шапћем: Она је скулптура
која је само једном годишње, на Пјесников дан,
изложена погледима усхићених пјесника.

У овом пустом селу, кажем пјесникињи
која не може да прикрије сјенку љубоморе,
осталим данима нико је не гледа осим мужа.

А можда ни он, тихо узвраћа пјесникиња
у чијим зацакљеним очима полако се топе
зрнца женама прирођене љубоморе.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | ПРЕДВЕЧЕРЊА ШЕТЊА

Кренули смо у предвечерњу шетњу
моја пјесма и ја. Ободом града,
ободом шуме, танком линијом
која раздваја врвеж од тишине,
шетамо ушушкани мислима
које се око нас круне као у прољеће
латице с расцвјетале трешње
по очевом врту и мом дјетињству.
Осјећаш ли ову свјежину? питам
пјесму и тражим њене прсте
у румени која се осипа стазом.
А ти? узвраћа питањем и мјери
колико је сваки мој нови корак
краћи и несигурнији од претходног.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | У СЛОБОДУ, У СМРТ


Из располовољене јабуке на тањиру
извлачи се црв. Полако, као да је
вјечност пред њим. И мили, руменкаст.
Глатком површином стола мили.
Мили црв у слободу. У неизбјежну смрт.


Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | ВАНДАЛИ, МЕЂУ НАМА


О вандалима је толико писано, да перо
бјежи од њих. А и вандали су вјешти,
бјеже од пера и пјесме; што су даље,
сигурнији су у засједи, одакле ће напасти
у правом тренутку. Када се не помијешају
с нама, вандали се, каткад само на тренутак,
а каткад вијековима, крију под земљом.
Ископају рупе и подземне дворане,
па се доље хране тамом и тове, спремају се
за одсудне битке. Од градова срушених
на замљи, граде за себе подземне градове.
Знају, тако скривени, да ћуте и да чекају.
Довољан је најмањи знак, само један миг
са земље, и – ето их међу нас, наоружаних
мржњом! О, како муњевито разгоне таму
пред собом и навикавају се на свјетлост
која им открива све што треба срушити,
и како се, кад обаве прљав посао, брзо
враћају у скровишта. Да чекају. А знају
стрпљиво да чекају. Тренутак, два,
годину или вијек, сасвим свеједно.
О вандалима је заиста много писано
и перо, ево и сад, бјежи у зјеницу свјетла,
плаши се њихове неуништивости.
Прије ће нестати пјесме него вандала.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | У АКАДЕМИЈИ УМНИХ И УЗВИШЕНИХ


Не осврћући се ни лијево ни десно,
не застајкујући да види љепоте око себе,
не бришући зној који је замућивао поглед,
не губећи вријеме на књиге које су се нудиле,
грабио је узбрдицом и прескакао препреке.
Кад је изгубио сваку наду да ће стићи на циљ,
једног јутра у коме су се сунчеве зраке
бориле са згуснутим таласима магле,
обрео се усред Акедемије умних и узвишених.
О, среће! О, радости његове! О, усхићења!
Умјесто очекиваног клицања и аплауза,
праисконска тишина запљусну његове уши.
Прстом обриса капљице зноја из очију
и широм отвори очне капке. Зар је могуће?!
дрхтавим гласом упита тишину. Око њега,
погнутих глава, сударајаћи се, у разним
правцима ходали су људи скривених лица.
Коначно! - сјечиво његовог гласа усталаса
устајалост, али само начас, па се смири.
Коначно! - понови, стави маску на лице и крену
правцем којим га поведе равнодушна мисао.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | ШЕКСПИРОВ ДУХ МЕЂУ НАМА


Ко тебе данас још игра у позоришту,
мој Шекспире? Изигравају те. Касапе,
черупају, Јулији мобилни телефон
у руке гурају, Ромеа шаљу на трке
формуле један. Шта да ти кажем?
Хране своју сујету купусајући твоје
текстове. Као, они су редитељи Новог
Доба, баш их брига, могу са старим
Енглезом чинити шта им је воља.
Могу Хамлета, кад пожеле, поставити
за предсједника управе највеће свјетске
корпорације за производњу презерватива,
а дух његовог оца стрпати у термос боцу
и попити послије с хладном кока-колом,
на тениском турниру, то је сада у моди,
као у твоје вријеме надгорњавање витезова.
Попут твораца новог свјетског поретка
који се гурају свијетом као да је само њихов,
тако нови редитељи прекрајају твоје драме.
Него, Шекспире, лати се ти поново пера
(кад дух Хамлетовог оца још ходи овим
свијетом, можеш и ти), па напиши
нешто ново, рецимо о глобалном
затопљењу и о понижавајућем односу
према геј популацији, мада ће и те
текстове позоришни редитељи само
погледати  и бацити под сто, што даље
са сцене, и тјерати опет по своме. Али,
брига те за то, твоје вријеме тек долази.  
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | ПИСМО СЈЕНИМА ЈОСИФА БРОДСКОГ СА СНИЈЕГОМ ЗАВИЈАНОГ БАЛКАНА


Каубоји, међутим, не воле огледала,
пише Јосиф Бродски Вацлаву Хавелу.
Лежерно, присно, као када ми некоме
јављамо да код нас ништа новога нема.
Лежерно? Можда само тако изгледа,
јер у филозофском погледу на ствари
лежерности има колико у ишчекивању
вијести о помиловању. Блиско?
Прије ће бити – једноставно. Баш тако,
јер у једноставности мудрост добија
пуни смисао, постаје нам блиска
као мајка, као неко ко нас подучава
да би себе увјерио у оно што говори.
А што се тиче каубоја, уважени
Јосифе Бродски, чија сјена моћно
корача свијетом, поручујем у писму
са снијегом затрпаног Балкана:
Не само огледала, каубоји не воле
ништа, можда ни себе. (Само не знам
да ли је то макар слутио и Хавел
у коме је предсједник заборавио пјесника,
као ми што слутимо да си писмо,
у коме спомињеш каубоје и огледала,
колико Хавелу толико писао и нама.)    
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | ЦИРКУС У НАШЕМ МАЛОМ ГРАДУ


Када дође циркус у наш мали град,
нигдје краја радости. Професори
остављају раскриљеног Његоша,
матуранти Гимназије недочитаног
Толстоја, свештеници Библију,
и сви, гурајући се, журе под шатру.
Цијучу трубе, оргијају таламбаси,
надвикују се кловнови и ходачи
по жици. Гутачи ватре, користећи
непажњу власника, попију више
жестике него што је разгоре у пламен.
Звижди публика бркатој жени,
виче да мајмуне, лавове и слонове
врате у џунглу или тјерају у зоо-врт.
Исмијавају поднапити варошани
бацача ножева пред којим дрхти
рођена кћерка. Траже гледаоци,
пред којима већ подрхтавају слике,
камење да гађају акробату на врху
јарбола, као што су грешну Магдалену
негда разбјесњели грешници каменовали...
Свечана тишина наступи тек када се,
уз звуке фанфара, на средини шатре,
обасут унезвијереним погледима,
појави ђаво у светачком руху.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | НА ПРИЈЕМУ


Вјешамо себе о чивилуке у гардероби,
а наши капути одлазе у салон,
на гозбу на коју смо позвани
по списку састављеном у Кабинету.
Рукави наших капута куцају се
кристалним чашама, допола напуњеним
неком бљедуњавом слузи и безнађем,
и климају празнином изнад крагни,
тамо гдје би требало да буду наше главе.
Кад на све стране проспу довољно
разводњених осмијеха, празни капути
враћају се у гардеробу и са чивилука
узимају оно што би требало да буду
наша тијела, машу празнином рукава,
климају празним оковратницима,
и одлазе у ноћ којој припадају.
Тек кад нам звијезде врате мрвице
живота у утрнула тијела, наши капути,
далеко од свјетлости свечаног салона,
постају оно што јесу: безвриједне крпе,
потребне само за то да сакрију срамоту
и да нас заштите од студени која се
непримјетно увлачи у већ слеђена срца.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | АПСОЛУТНА ТИШИНА


Апсолутна тишина је кћи Великог праска,
савршена је и има спирално тијело.
Она ништа не чује и ништа не види,
храни се одјеком своје нечујности.
У апсолутној тишини чују се само
зуј Васељене и жубор властите крви.
Ко спозна апсолутну тишину,
спознао је неизрециву Творчеву Ријеч,
и њему ништа више не треба,
јер ће слушати оно што другима је сан.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | О ДРВОСЈЕЧИ И ФИЛОЗОФУ, ЈОШ ЈЕДНОМ


Записах некоћ, неопрезно, да Филозоф
и мој стриц дрвосјеча у исту шуму
никада нису крочили. И покајах се
силно кад у записима наиђох на то што
у једном тренутку сматрао сам истином.
Јер, читајући постојаност из годова
посјечених стабала и проничући
у тајну срчике храстовог дуба,
мој стриц понирао је дубоко
у одгонетање суштаства свијета.
Баш као што је и Филозоф, трчећи
за загонетком званом битак, као мачак
за пољским мишем, залазио у шуму
и, изненађен, застајкивао да са усана
мог стрица дрвосјече чита псовке
из којих су, као варнице са наковња,
на све стране врцале одгонетке.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | НЕНАПИСАНИ СОНЕТ


О ЗИМСКОМ ПРЕДВЕЧЕРЈУ

Као четворопрег из руске баладе
по широкој степи прекривеној
невином бјелином снијега,
на сребрној кочији истканој
од свјетлости залазећег сунца
и пуног мјесеца што се тек појављује,
по неисписаној страници књиге
која још нема ни наслова,
клизи четворостих одбјегао
из Сонета о зимском предвечерју.

Пршти сув снијег испод саоника
као прах мастила испод несигурног пера,
циличу у њему грлени сугласници
као метафоре у незачетом стиху,
звоне прапорци самогласника
у гривама распомамљених риђана
који ће ускоро постати вранци,
као што одзвањају неспутани дамари
у пјесми која би хтјела да буде
Сонет о зимском предвечерју.

Реским фијуком танки бич ријечи
комада згуснуту тишину предвечерја,
пригушен топот и рзање спајају
равницу с тајном тачком на небу.
Стих...дрхтај... ништа, па опет стих...
И док четворопрег у бијело предвечерје
утискује траг неке давне мисли,
са ивице степе у касу стиже тројка,
посљедња строфа још неиспјеваног
Сонета о зимском предвечерју.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | АПОТЕОЗА ТАЧКЕ


Тачки јест мјесто
крај десног кољена
Оног Који створи Ријеч.

Јер, под ореолом,
од Ријечи само је
Тачка савршенија.

Тачка јест Клица,
она јест Трајање
и јесте Судњи Дан.

И зато, кажем ти,
заиста ти кажем,
без двоумљења:

Тачки јест мјесто
крај десног кољена
Оног Који створи Ријеч.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ ДЕВЕДЕСЕТ ТРЕЋЕ


И отворише се небеса,
и кроз мисли ми жеља мину,
и спознах сурову истину
да сам сам сред грозних чудеса.

И да сам стари отац мој је,
и сам брат на другој обали,
и да се нисмо покајали
за самоће и неспокоје.

И затворуше се небеса,
и црвен дажд земљу накваси,
и поче са себе да стреса

очевина тијела ледна.
Крикнуше небески монаси.
... А жеља бјеше само једна.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | ЛОВ


Ловили смо скакавце и лептирове,
да се на ливади сити наиграмо...

... онда смо ловили зечеве и срндаће,
да се наједемо и опстанемо,

онда смо ловили лисице и вукове,
да не лове наше зечеве и срндаће,

онда смо ловили друге ловце,
да не лове нашу ловину...

... па смо почели да ловимо сами себе,
јер ко једном крене у лов - не зауставља се.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић

Ранко Павловић
Рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића.  Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за децу. Бави се књижевном критиком и есејистиком.
До сада је објавио седамнаест збирки песама, шеснаест збирки приповедака, пет романа, две збирке есеја, књигу књижевних критика и десет радио-драма за одрасле, затим осамнаест збирки прича за децу, шест збирки песама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова за дечја позоришта и петнаестак радио-игара за децу.
Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.
Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове песме и приповетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, nемачки, холандски, шведски и друге језике.
 Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су и следеће: „Кочићева награда", "Кочићева књига“, „Скендер Куленовић“, „Лаза Костић“, „Гордана Тодоровић“, Удружења књижевника Републике Српске за књигу године, Подружнице Удружења књижевника и града Бања Лука за књигу године, „Пјесма над пјесмамам“, „Станко Ракита“, „Гордана Брајовић“, „Исак Самоковлија“, „Григорије Божовић“, „Веселин Маслеша“ и многе друге. Додељене су му повеље Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Српске за животно дело, затим Награда Академије Иво Андрић за животно дело.
Живи и ствара у Бањој Луци.
Textual description of firstImageUrl

Бора Станковић | ЗАДУШНИЦА


Једна пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом. Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб, препоју их, окаде, заките цвећем. И то много. Цео гроб да им прекрију цвећем и другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули шта се овамо, на земљи, над њима збива и догађа. Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много. Јер ће им то бити доста за цело лето. Оно, истина, да се онима што су сад скоро умрли, износи на гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу. Доста је њима после само помен и молитва.
И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају. На тај дан, ма да мушки не иду на гробље, и чаршија је затворена. Од жена не може да се прође. Из свију мaала, капија и чаршије, стичу се и иду друмом што води гробљу. Старе, поштапајући се, у празнична одела, са свећама, заједно са обудовљеним снахама и кћерима иду напред, а иза њих носе слуге спремљена јела, пиће. И то толико, као да ће на гробљу да годинују. Цела кућа се износи. А још, поред тога, опет, сваки час застајкују, осврћу се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што су оне заборавиле, а сад се, успут сетиле (а нарочито је то оно што је покојни за живота радо јео). И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши. Ограђено зидовима, са црквом у среди од које се само њен угнут кров и крст види. Велико је и пространо гробље! Кажу: да се четрнаест колена луди ту испосарањивало. А ово, сада, петнаесто је колено које почело да се сарањује!
А чим се изиђе из вароши и сагледа гробље одмах се осети мирис од тамјана. И, што ближе гробљу, његовим зидовима, тим јаче из њега тамјан, плач. Понекад, чисто вас уплаши, као пресече — те се трзате и застајете, какав изненадан крик, цвилење са нечијег гроба. Али оно одмах почне да пада и да се губи у оној општој тишми од света и плача.
На капију гробљанску не може да се уђе. Мада је она велика, двокрилна, на свод, увек широм отворена, ипак, кад се уђе, не може од света: жена, деце, слугу, слушкиња које с корпама јела на глави и судовима пића у рукама, збијене, тискајући се, једва улазе и разилазе се по гробовима. А гробље? Пуно. Што кажу: читава гора од гробова. Нарочито око цркве, једно до другог, па и преко другог — као да желе да пробију зидове и уђу у саму цркву — гробови знаних људи, богаташа, хаџија. Свуда упаљене свеће, тамјан. На сваком гробу бели се прострт чаршав, а по њему поређано јело, пиће. Чело гроба клече старије, матере, а у страну млађе: жене, сестре. И све, унесене у плач, кријући лица о гроб, плачу, наричу. Матере малаксало, старачки, а млађе јако, здраво. Плачу много, и некако раскомоћено, једнако око гроба намештајући се угодно, слободно као код куће. И то ваљда зато, што има много да се плаче. Много се накупило. Целе зиме и пролећа. Па све то има да се исплаче, изјада, искаже мртвима. Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао. Колико пута он, мртвац, у сну им дошао, те се видели, разговарали. Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви.
И зато, што ближе крају служба, тим јачи, ужурбанији плач. Јер чим се сврши служба, поп почне да препојава гробове, престаје плач, настаје онда делење, раздавање јела и пића у покој душа. И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они јели, пили, крепили се. И зато, чим се служба сврши, попа изиђе из цркве, зацрни се његова мантија преко гробова, тада све узаври од плача. Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире. А нарочито цвилење младих матера за првенце. Праштајући се, оне падају као у неки занос, распростиру се по гробовима, вију, љубе, бацају шамије.
Поп препојава. Брзо, ужурбано, да би што пре престало то цвилење, плач. Зауставља их. Онде диже час мајку, стару, саму, која већ изнемогла од плача, поклопљена, тихо цвили; онде час удовицу, сестру... И тако свуда. По где-где би, али то ретко, био какав мушки. Удовац, сам, сви му помрли, па мора он да им долази на гроб, износи. Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница. Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење.
— Туго, Мито, домаћине!
— Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка.
Али јој поп не даје даље. Брзо препоје, очита, да би се она дигла и, утирући сузе, брецајући још од плача, почела да раздаје просјацима, слепцима, кљастима. А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива.
— ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди. — Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо!
Па да и остале просјаке зове, и њима да раздаје. Свима да дâ а никога од тих просјака, божјака да не пропусти. А њих је пуно. Из целе вароши, свих маала. Па чак и суманути, полулуди. А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник. И док траје плач, служба у цркви, Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо, на улазу, око порте. Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани. Неки умивени, закрпљени, с великим торбама, бисагама у које ће јело да мећу и тестијама за пиће. И гледајући на гробље, слушајући појање из цркве, чак се неки од њих и крсте. Суманути већ не. Они, онако полунаги, као бежећи испред нечега, грче се унезверено и уплашено гледајући на гробље, плач, упаљене свеће: А опет сви, сваки час жељно погледају и ишчекују кад ће да се сврши служба и почне да се раздаје. Неки још од сад пробирају лепше, богатије гробове. А неки, и то чувенији, старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално, увек као гости, за трпезом седају, једу, пију.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана