бјежи од њих. А и вандали су вјешти,
бјеже од пера и пјесме; што су даље,
сигурнији су у засједи, одакле ће напасти
у правом тренутку. Када се не помијешају
с нама, вандали се, каткад само на тренутак,
а каткад вијековима, крију под земљом.
Ископају рупе и подземне дворане,
па се доље хране тамом и тове, спремају се
за одсудне битке. Од градова срушених
на замљи, граде за себе подземне градове.
Знају, тако скривени, да ћуте и да чекају.
Довољан је најмањи знак, само један миг
са земље, и – ето их међу нас, наоружаних
мржњом! О, како муњевито разгоне таму
пред собом и навикавају се на свјетлост
која им открива све што треба срушити,
и како се, кад обаве прљав посао, брзо
враћају у скровишта. Да чекају. А знају
стрпљиво да чекају. Тренутак, два,
годину или вијек, сасвим свеједно.
О вандалима је заиста много писано
и перо, ево и сад, бјежи у зјеницу свјетла,
плаши се њихове неуништивости.
Прије ће нестати пјесме него вандала.