Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | ТОРЗО У ПЈЕСНИКОВОМ РОДНОМ СЕЛУ




Једанпут годишње дођу пјесници у њено село,
немушти и збуњени своје стихове да придруже
пјесми претходника која се извила у споменик.

Једанпут годишње пјеснике у њеном селу
дочека онолико радозналих дјечјих очију
колико их је некад било у једној кући.

Једанпут годишње она се лијепо очешља и обуче
да са својим синчићем дочека и угости пјеснике
у школи која носи име њеног славног земљака.

У отвору врата, наспрам сунцу, одједном нестају:
њена бујна пунђа, њене витке руке, њене ноге;
лијепа млада жена постаје посребрен торзо.

Пјесникињи до себе шапћем: Она је скулптура
која је само једном годишње, на Пјесников дан,
изложена погледима усхићених пјесника.

У овом пустом селу, кажем пјесникињи
која не може да прикрије сјенку љубоморе,
осталим данима нико је не гледа осим мужа.

А можда ни он, тихо узвраћа пјесникиња
у чијим зацакљеним очима полако се топе
зрнца женама прирођене љубоморе.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана