шириле се слике Светога Сазнања,
а сјај топли њихов, код духова смерних,
блажио је строгост тешког покајања.
У то давно време са вером у Христа,
многи калуђер је смерно и без гласа
смрт сликао, срца побожна и чиста
и у побожности наш'о себи спаса.
Душа ми је гробље, у ком одвајкада
ја станујем и где пустош страшна влада;
а ништа не краси гнусни овај прозор.
О, кад ли ћу и ја, монах недостојни
да призоре живе беда ми безбројни'
у плодност претворим и заноса извор?
Превео Мирослав Грујичић
