не застајкујући да види љепоте око себе,
не бришући зној који је замућивао поглед,
не губећи вријеме на књиге које су се нудиле,
грабио је узбрдицом и прескакао препреке.
Кад је изгубио сваку наду да ће стићи на циљ,
једног јутра у коме су се сунчеве зраке
бориле са згуснутим таласима магле,
обрео се усред Акедемије умних и узвишених.
О, среће! О, радости његове! О, усхићења!
Умјесто очекиваног клицања и аплауза,
праисконска тишина запљусну његове уши.
Прстом обриса капљице зноја из очију
и широм отвори очне капке. Зар је могуће?!
дрхтавим гласом упита тишину. Око њега,
погнутих глава, сударајаћи се, у разним
правцима ходали су људи скривених лица.
Коначно! - сјечиво његовог гласа усталаса
устајалост, али само начас, па се смири.
Коначно! - понови, стави маску на лице и крену
правцем којим га поведе равнодушна мисао.
