Textual description of firstImageUrl

Ранко Павловић | У АКАДЕМИЈИ УМНИХ И УЗВИШЕНИХ




Не осврћући се ни лијево ни десно,
не застајкујући да види љепоте око себе,
не бришући зној који је замућивао поглед,
не губећи вријеме на књиге које су се нудиле,
грабио је узбрдицом и прескакао препреке.
Кад је изгубио сваку наду да ће стићи на циљ,
једног јутра у коме су се сунчеве зраке
бориле са згуснутим таласима магле,
обрео се усред Акедемије умних и узвишених.
О, среће! О, радости његове! О, усхићења!
Умјесто очекиваног клицања и аплауза,
праисконска тишина запљусну његове уши.
Прстом обриса капљице зноја из очију
и широм отвори очне капке. Зар је могуће?!
дрхтавим гласом упита тишину. Око њега,
погнутих глава, сударајаћи се, у разним
правцима ходали су људи скривених лица.
Коначно! - сјечиво његовог гласа усталаса
устајалост, али само начас, па се смири.
Коначно! - понови, стави маску на лице и крену
правцем којим га поведе равнодушна мисао.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана