Особити поглед заводљиве жене
што по нама клизи као бијела зрака
коју луна шаље, немарна и лака,
на језеро међу уздрхтале сјене,
у руци играча последњи цекини,
страствени пољупац танке Аделине,
музика што таквим узбуђењем сине
ко да чујеш људски вапај у даљини,
све то није равно, о дубоки врчу,
сласти што јој дајеш у опојном грчу
поквареном срцу побожна пјесника!
Точиш му надање, бесмртност и младост;
- И дивну Охолост, ту просјачку радост,
која с боговима изравна биједника.
▪Превео Момир Николић
