моја пјесма и ја. Ободом града,
ободом шуме, танком линијом
која раздваја врвеж од тишине,
шетамо ушушкани мислима
које се око нас круне као у прољеће
латице с расцвјетале трешње
по очевом врту и мом дјетињству.
Осјећаш ли ову свјежину? питам
пјесму и тражим њене прсте
у румени која се осипа стазом.
А ти? узвраћа питањем и мјери
колико је сваки мој нови корак
краћи и несигурнији од претходног.
