У беспућу неком – од света далека
Бродоломно слична душа усамљена
Или свако биће само очај чека
И да ли се туге некад (негде) сретну
Док самоћи трен је бескрајан ко море
Или не препознаш патњу истоветну
Одевену само у туђе одоре
И зашто прост осмех мора да се снатри
Јер ретко кад слети на усне очаја
Те као опсена трепери у ватри
Запаљене маште – наде и смираја
Зато у свом болу не знаш јаде туђе
А можда је твоја мука ипак мања
И сујета свака опако оруђе
Кад живот изгуби потребу да сања
