Као четворопрег из руске баладе
по широкој степи прекривеној
невином бјелином снијега,
на сребрној кочији истканој
од свјетлости залазећег сунца
и пуног мјесеца што се тек појављује,
по неисписаној страници књиге
која још нема ни наслова,
клизи четворостих одбјегао
из Сонета о зимском предвечерју.
Пршти сув снијег испод саоника
као прах мастила испод несигурног пера,
циличу у њему грлени сугласници
као метафоре у незачетом стиху,
звоне прапорци самогласника
у гривама распомамљених риђана
који ће ускоро постати вранци,
као што одзвањају неспутани дамари
у пјесми која би хтјела да буде
Сонет о зимском предвечерју.
Реским фијуком танки бич ријечи
комада згуснуту тишину предвечерја,
пригушен топот и рзање спајају
равницу с тајном тачком на небу.
Стих...дрхтај... ништа, па опет стих...
И док четворопрег у бијело предвечерје
утискује траг неке давне мисли,
са ивице степе у касу стиже тројка,
посљедња строфа још неиспјеваног
Сонета о зимском предвечерју.
