Textual description of firstImageUrl

Данило Николић | МЕЛИХАТ ИЗ ГЛОГ




То ти си, Роза? Мене познаш? Мелихат, из Глог.
Чекаш трактору? Чекаш, знааам како осећаш ти. Мука, мука, мој Роза. Увек, за човек, то. Мука. Идеш, бегаш, а ја? Мој сестра, овај Мелихат не знам за мир од смрт твог брата Станко. И сада могу ти све да кажем. Смем. Стара сам и ја, потпуно. Сад има да знаш: не убило њега мој муж, не. Убил мој отац, Роза, са пушка. Само једанпут – дум, и готово. Видела баш ја. Тамо, код водопад од Бело Дрим. И тамо ви нашли њега, мој Станко.
А што волела ја твој брат, бог зна. Само знао Бог, и нико више. Мој човек знао не, ич! Само питао: са ког си била мене пре? Само то. Увек. И мене удара. Ко бијо? И удара, удара. После ме отера. У моја кућа, код отац мој. А отац да носи то не може. Срамота, говори. И убија, са пушка.
По наш језик знам боље да ти казујем, али мало разумеш. А ја разуме тебе. Мене твој брат казао, учио. А то било пре муж што је волела Станко.
Овако. Пошла ја дол, из кућу, у башту и бостан. Баш уз реку, уз Бело Дрим. А вруће, сунце, ватра. А ја била млад, осамнаест год, па мислила да купам себе. И скинем све. Шалваре и блуза. И брзо у вода. Хук, до грло, до овде. Само што квасила коса, чујем корак. Иде неки. Радим шта? Ух! Сакупим себе под грану од врба. Али мене види тај. И стао. Макне главу, неће да гледа. Само каже...Твој брат знао добро шиптарски. Казао: ми опрости, ја случајно, тражим пеш, риба. И окрене себе, оде. Ја видела одмах да то буде поштен Срб, добар човек. Он казао: ти краљиц од лепота. И ја мислила добро је, све прошло, нико од гор, од моја кућа, не види то. Па изашла из вода, ставила шалваре и блуза на себе. И гледала мало. Тај човек, далек, баш ловила пеш, пастрмк. Срб, баш висок, леп. Срце, овде, удара. Само ти, Роза, како жена, знаш како удара, кад млад си.
И ништа. После дан три, са прозор од моја кућа, са брег, видим онај исти човек тамо. Код наша башта и бостан. Са дугачак прут, уз вода, забаца, лови пастрмк. И ништа. Само то, волим да гледам са пенџер, из даљ. И опет, после дана пет, ватра од сунце, идем дол. У башта, код Бело Дрим. Нема нико, на траву спустим себе мало. И опет имам уво да иде неки. И хоћу да дође баш онај Срб. И он дође. И будем луд. И бацим на њега велико паприко, бабура.
Он поглед са страх. Али мене види не. Ја опет бацам, велико краставац. Он одмах пада дол, види мене, смејем. Смеје на мене и он. Пада дол, иде на колено и рука. Ти знаш, Роза, како иде загар кад осети препелица. Тако и твој брат. Има мирис за птица. Дође до мене, све зуби у смех, кроз уста, и тај зуби ставља мени овде, у грло. И ја њега јела. Луд, баш луд била, моја Роз. Јер ти, старица, имала најлепо брат на свет. Много волела њега ја. И он волела мене. Казао он теби то? Не?! Свака недеља, цело лет, дошао. За једна недеља дана два. И волели смо. До крај, све! Ако. Хтела тако. И била краљиц. Ако што ме муж удара. И отера. После мене пита моја баба. Шта било, зашто мене отера муж. Ја казала:
"Куни се, Нона, да кажеш ником нећеш?" И она куне за себе.
И ја говорим:
"Нона, ја воли један од друга вера, један Срб."
Она мене гледа, гледа, па узме моја глава у њена рука. И потих говорила:
"Куни се ти, Мелихат, да казала ником не будеш, што теби ја казала сад?"
И ја дала бесу. Кунем да ћутим. Тада моја Нона говори нешто опасно, говори:
"Отац од мој отац био Срб. Тамо, у Дрениц. Али узела другу веру, Алах. Ти имаш још тај крв, Мелих, и Срб волиш за то." Ја то не волела. Ја плакала за то. А волела још твој брат. И чекала. Он дође. Свака недеља на дан један, на дан два. И после дошла мука. Више него што ти чекаш трактору да бегаш. Зорт, пашазот.
То било овако, моја Роза.
Овако:
Из трава, преко глава од Станко, ја видела мој отац трчала од горе. Видела нас у трава. И ја бацила твој брат са себе, и викала, викала. Да отац мисли то од сила. Станко бегао. Отац, са секира у рука, питао:
"Познаш тај?"
"Не."
"Срб?"
"Срб."
"Ако видиш, познаш њега?"
"Познам."
И плакала. Знала да твој брат више не дође. Се боји. Дан после отац иде на сточни пазар. Ја идем до Бело Дрим. Нађем онај прут што Станко лови пеш, и кријем, пушћам низ вода; река носи то. Опет отац иде на пијац и води мене. Са зар на моје лице, са фереџа. И говори: идеш, гледаш и познаш онај. И мени после кажеш – тај била. Гледам по улица, по сточна пијац, свуд, али нема Станко, нико не познам. Опет субота, опет иде са мене мој отац, и опет тражи да познам онај човек. Код трошарина, видим, стоји твој брат, мој Станко. Ух, моја Роза. Испод зар мене киша на очи.
Отац питао:
"Познаш онај код трошарин?"
"Не познам, Баб."
"Ти плакала?"
"Не можем овако више, Баб. Пусти мене!"
Муж онај, Роза, био човек добра. Ја тај човек не волела. И мене удара. Ја не плакала. Отац добар исто човек. Имао жао за мене и после месец један казао:
"Имаш слобод да идеш само до башта."
Ја не ишла. Само са пенџер од горе гледала. И после месец један видела Станко. Иде уз река, Бело Дрим, са она стране. Не ловила пеш, гледала у наша кућа. Ја, мој Роза, не може више. Не ишла у башта, дол, код вода. Ич, не. Ишла од гор, кад отац мој ишла у субота на пазар. Ишла до водопад и мене Станко види. И дође по вода са одело. Гази, а смеје на мене. И руке овако, да хвата мене. И тад пушка пуцала. И мој Станко пала у река. Све вода црвен. И ја бегала, бегала... Отац мене нађе у шума код Рожај, већ ноћ.
Казала:
"Баб, ја волела тај човек. Он волела мене. Што убила тај Срб? Волела мене као краљиц. Ја више не волела Алах. Ни тај Крист. Они не дала да сам краљиц за тај што ти чинила мртво са пушка."
Баш говорила ја тако.
А он мене са дрво од пушка у ребро.
"Шук!"
Казала и опет ударала.
Хтела да убије, али Нона њега куне. И тера.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана