и мој стриц дрвосјеча у исту шуму
никада нису крочили. И покајах се
силно кад у записима наиђох на то што
у једном тренутку сматрао сам истином.
Јер, читајући постојаност из годова
посјечених стабала и проничући
у тајну срчике храстовог дуба,
мој стриц понирао је дубоко
у одгонетање суштаства свијета.
Баш као што је и Филозоф, трчећи
за загонетком званом битак, као мачак
за пољским мишем, залазио у шуму
и, изненађен, застајкивао да са усана
мог стрица дрвосјече чита псовке
из којих су, као варнице са наковња,
на све стране врцале одгонетке.
