На заранку сунца, нада и живота,
Пролазе у болу, уморном и живом,
Са лицем на коме нестаје лепота.
Поред силуете нејасних брегова,
Свака носи један други сандук жеља,
Маштања и нада, и дрвећа и снова,
Умрлих часова туге и весеља.
И што даље иду, сенка бива њина
Све већа на своду мраморном и златном,
И страхотно свака има узраст џина,
Што се мрко губи за планинским платном.
А у души, као марш погребне песме,
Цвили, као у сну буновном и грозном
Плач и страх за њима што ће рећи не сме,
У сумраку нада жалосном и позном.
