Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | ГОДИНЕ




Као покајнице у сећању сивом,
На заранку сунца, нада и живота,
Пролазе у болу, уморном и живом,
Са лицем на коме нестаје лепота.

Поред силуете нејасних брегова,
Свака носи један други сандук жеља,
Маштања и нада, и дрвећа и снова,
Умрлих часова туге и весеља.

И што даље иду, сенка бива њина
Све већа на своду мраморном и златном,
И страхотно свака има узраст џина,
Што се мрко губи за планинским платном.

А у души, као марш погребне песме,
Цвили, као у сну буновном и грозном
Плач и страх за њима што ће рећи не сме,
У сумраку нада жалосном и позном.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des